Home Bajke i priče SVE, SVE, ALI ZANAT – Narodna pripovetka

SVE, SVE, ALI ZANAT – Narodna pripovetka

87
0

Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi. Kad malo odmaknu od brijega onda dune vetar pa ga baci čak u nekakvu zemlju đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao). Kad iziđu na suvo, on nije smeo ni kazati da je car, a novaca nisu imali sa sobom ništa, a ne znajući nikaka zanata, nisu se mogli drukčije hraniti nego se on najmi da čuva seoska goveda.

Pošto tu prežive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci da se drugom nikakom devojkom ne će oženiti do kćeri govedara iz toga i iz toga sela!

Otac i mati i drugi dvorani stanu ga odvraćati da se prođe te sramote: kako bi on carski sin uzeo govedarsku kćer kod tolikih drugih carskih i kraljevskih kćeri!

Ali sve zaludu; on kaže: „Ja nju, ja nijednu!“

Kad već vide da drukčije ne može biti, onda car pošalje jednoga svog vezira da javi govedaru da će car da mu uzme kćer za sina. Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: „Kakav zanat zna carev sin?“

Vezir se upropasti: „Bog s tobom, čoveče! Kako će carev sin znati zanat? Šta će zanat carevu sinu? Zanate ljudi uče da se hrane njima, a carev sin ima zemlju i gradove.“

Govedar kaže opet: „E, ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam svoje kćeri.“

Vezir se vrati, te kaže caru šta govori govedar. Sad postane čudo još veće. Oni su mislili da će to za govedara biti najveća sreća i dika što mu carski sin uzima kćer, a on pita kakav zanat zna carev sin! Car pošlje drugoga vezira, ali govedar kaže jedno te jedno: „Dok carev sin“ veli „ne nauči kakav god zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ništa od prijateljstva!“

Kad se i ovaj vezir vrati te kaže da govedar ne da devojke dok carev sin ne nauči kakav god zanat (samo nek je zanat), onda carev sin zađe po čaršiji da gleda kakav je zanat najlakše naučiti. Hodajući od dućana do dućana i gledajući kako različni majstori rade, dođe na dućan đe se pletu rogožine, i to mu se učini najlakši zanat, pa ga počne učiti i nauči za nekoliko dana, pa onda oplete sam jednu rogožinu, te je odnesu govedaru, i kažu mu da je carev sin naučio zanat, i da je to njegova rukotvorina.

Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: „Koliko to vredi?“

A oni mu kažu: „Četiri pare.“

„E!“ veli „dobro! Četiri pare danas, četiri sutra, to je osam, a četiri prekosutra, to je dvanaest i …. Da sam ja taj zanat znao, ne bih danas čuvao seoska goveda.“

Pa im onda kaže ko je on i kako je tu došao; a ovi se onda obraduju još većma što uzimaju devojku od cara, a ne od govedara, i s najvećim veseljem venčaju momka i devojku i provedu svadbu; pa onda dadu ovome caru lađe i vojsku, te otide preko mora i nađe svoju zemlju.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here