Kraj jesenjih sitnih ruža
još trava zelena,
u njoj srela se dva puža
ne tako malena.
Dok razgovor tako vode
da drugi ne čuju…
Primetili, eto zgode
da se razlikuju.
Svako kome razlika je
nejasna sad čuće
jedan svoju kuću nosi
drugi je bez kuće.
Puž sa kućom u čudu je
jer dosad ne vide,
svog rodjaka, druga, brata
što bez kuće ide.
Iznenadjen upita ga,
– Zar jadan ne patiš
svojoj kući kad pomisliš
kako da se vratiš?
Šetajući kroz travicu
mnogo kišnih leta,
njemu život beskućnika
nimalo ne smeta.
Prednosti je mnogo ako
svoju kuću nemaš,
primer jedan… obaveza
da po kući spremaš.
Zadovoljan što ne mora
kući da se vraća,
slavi svoje postojanje
u rodu golaća.
