Између две тачке, у кружном току, око носа,
Живеле су две пеге, рођене из чистог пркоса.
Пегица Олга, широм чувена плесачица
И њена колегиница, сунчева пегица Анкица.
Среле су се случајно, у јеку летње жеге,
На пола пута између Ариља и Пожеге.
Јада се пегица Олга и гласно говори Анки:
„Погледај, мила моја, у каквој смо паланки!“
Уместо да смо на мору и да нас милују креме,
У друштву витамина, када се на нас устреме –
Сунчеви врели зраци који од јутра прже,
Па лице истачкају и ту се заувек задрже!“
„Слушај ме, драга моја, пегице иза кулисе,
Окрени се, макар мало, около своје елисе!
СУНЦЕ НЕК’ РАДИ ШТА ‘ОЋЕ, ВАЛА МЕ НИЈЕ БРИГА,
ЈА ЋУ ДА КРАСИМ ЛИЦЕ И БУДЕМ РАЗБИБРИГА!“
