U šumi je bio Jova.
Tamo gazao,
Šalabazao,
A kad se vratio,
Svima je kazao:
– Videh, ljudi, sto vukova!
Zubi strašni,
Oči sjaju,
Pa urlaju,
Zavijaju …
– Sto vukova? Oho-ho!
Nije valjda ravno 100?
– Ne baš ravno – reče Jova –
Al 60
Il 50
Bilo je vukova …
Zubi strašni,
Oči sjaju,
Pa urlaju,
Zavijaju …
– Nemoguće … jer 50
Druže moj,
Pedeset je velik broj.
– Možda nije baš 50,
Al 20,
Možda deset …
Prebrojat ih nisam mogo –
Bilo ih je mnogo, mnogo,
Zubi strašni,
Oči sjaju,
Pa urlaju,
Zavijaju …
– Ma ni deset nije bilo!
To se tebi pričinilo.
– Baš kroz šumu, lišće, granje
Promagliše –
Da li manje
Ili više –
Ko da zna?
Al jasno videh dva.
Zubi strašni,
Oči sjaju,
Pa urlaju,
Zavijaju …
– Ma ni dva ih nije bilo!
To se tebi samo snilo.
– Al ja sam im štropot čuo!
Nešto tamno projurilo,
Vučjeg je roda bilo …
– Sigurno je bio miš,
Crni miš, Ili-niš ‘! …
– Vidio sam:
Nešto šušnu,
Nešto šmugnu,
Šuma gusta, ne vidiš –
Može biti
Šušnu
Šmugnu
Poveliki miš …
