Okeani za Zemlji su čudni, prelepi i intrigantni – a tako malo svi znamo o njima.
Oni čine 70% Zemljine površine, ali se vrlo malo zna o njima, naročito, ako ih poredimo sa našim saznanjima o kopnu – ili čak sa onima koja imamo o Marsu ili Veneri. Uzmite ovo u obzir: Stigli smo do Meseca čitave 4 godine pre nego što smo posetili najveći planinski venac na Zemlji, koji leži ispod površine okeana.
Život u okeanima i morima na našoj planeti, onaj mali deo njega sa kojim smo upoznati, je bez premca po svojoj lepoti i čudnovatosti. Šta više, ono što oni kao svet nagoveštavaju često prevazilazi i granice naše mašte.
Da li ste znali da 94% života na Zemlji čine morski organizmi? Što nas kopnena bića čini veoma malom manjinom.
Oko 70% površine planete čine mora i okeani, sa prosečnom dubinom od 3809 kilometara. S obzirom na to da fotoni svetlosti ne mogu prodreti dublje od 100,5 metara ispod vodene površine veći deo naše planete se nalazi u neprestanom mraku.
50% SAD-a (u pogledu svoje pune pravne nadležnosti koja uključuje i površine okeana) leži pod površinom okeana na koje izlaze.
Duboko more predstavlja najveći muzej na Zemlji: Postoji više artifakata i ostataka istorije u okeanima nego u svim svetskim muzejima zajedno.
Istražili smo svega nešto manje od 5% Zemljinih okeana. Zapravo, raspolažemo sa boljim mapama Marsa nego što su mape okeanskog dna (uključujući i mape država kojima pripadaju velike vodene površine).
Najduži planinski venac na svetu je pod vodom. Zove se Srednjeokeanski greben i ovaj venac planina se kreće duž sredine Atlantskog okeana ka Indijskom i Tihom okeanu. Duge je više od 10 860 km i ima vrhove više od onih na Alpima i čini više od 23% Zemljine kore.
Nismo poslali ronioce da istraže Srednjeokeanski greben sve do 1973. godine – četiri godine pošto su Nil Armstrong i Baz Oldrin šetali po Mesecu – kada je grupa od sedam francusko-američkih ronioca zaronila na preko 2,7 km da bi istražila Veliki greben u francuskoj podmornici Arhimed.
Većina živih bića u okeanima, kao i na kopnu, su nevidljiva golim okom. Na primer, ukoliko ste ikada progutali mililitar morske vode, znajte da ste progutali i 1 miliona bakterija i 10 miliona virusa – manje ili više. No, nema razloga za brigu, plivači kojima se ovo dogodi širom sveta nemaju bolesti za posledicu.
U hidrotermalnim otvorima žive i 40-50 metara duge meduze, koje se koriste procesom zvanim
hemosinteza (slično fotosintezi biljaka, ali bez neophodne svetlosti) kako bi pretvorile energiju hidrotermalnih voda u proste šećere kao hranu za sebe. Najčudniji su pak ekstremni uslovi u kojima one žive. Temeprature u blizini tih otvora drastično variraju, pa dok jedan njihov kraj uživa u temperaturi od nekih 37 stepeni celzijusa, njihov drugi deo je izložen temperaturi od 392 stepena.
Ekstremne temperature nisu jedina prepreka za život, ali još jednom da napomenemo, pravila ispod nisu ista kao pravila iznad. Nezamislivi pritisak na čoveka koji roni veoma duboko je jedna od najvećih prepreka za istraživanje najdubljih delova okeana – ali ipak i na ovim dubinama koje bi smrvile Titanik kao konzervu kole, žive krabe, oktopodi i valjkasti crvi koji imaju svoja posla.
