DEČAK:
Seko moja,
znaš li ti,
šta je to kerafeka?
Jel’ to deka,
što tri noge ima,
pa se igra štapovima?
DECA:
Nije to kerafeka!
DEVOJČICA:
Bato moj,
znaš li ti,
šta je to kerafeka?
Jel to mama neka,
što stalno zvoca,
kako treba
da uče deca,
da ne bi dobila keca?
DECA:
Nije to kerafeka!
DEČAK:
Seko moja,
šta je to kerafeka?
Jel to tetka neka.
Što kosu raščupanu ima,
kao metla?
DECA:
Nije to kerafeka!
DEVOJČICA:
Bato moj,
šta je to kerafeka?
Jel to neki brkati tata,
to tvojim pištoljem barata?
DECA:
Nije to kerafeka!
DEČAK I DEOJČICA:
Ma, znamo šta je kerafeka!
To je baka,
Što crni pojas ima
i karateom barata!
DECA:
Neeeee… Neeeee…
KERAFEKA je kera naša,
što se krišom domogla
maminog paprikaša.
Stomak joj se
po zemlji vuče,
kao da nije kuče.
Pa, još i jauče,
što je „tiba“ boli,
i hoda kao ala prava,
a zubi joj crveni,
od aleve parike,
kao da je bila kod zubara.
„Alava“ kera naša,
baš i nije ala neka,
ali je ona naša
KERAFEKA.
