Početkom davne 1924. godine profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Tokiju Eisaburo Ueno dobio je dvomesečno štene rase akita, koje je nazvao Haći (Haćiko). Pri polasku na posao redovno je dovodio psa do stanice i tu ga ostavljao a pri povratku sa posla odvodio kući. Bila je to rutina dva prijatelja. Jednog dana u proleće 1925. godine profesor se nije vratio, neočekivano je preminuo na radnom mestu.
Profesor je umro je u bolnici, a univerzitet je organizovao sahranu. Pošto profesor nije imao rođaka, niko se nije pobrinuo za psa, koji je, ne znajući ništa o gospodarevoj sudbini, nastavio da stoji ispred železničke stanice i čeka da se on vrati.
Prolazile su godine, ljudi koji su živeli i radili oko stanice Šibuja hranili su psa, neki pokušavali i da ga usvoje, ali je Haćiko uporno stajao na svom mestu, sa čežnjom gledajući u ulaz u staničnu zgradu, gde je očekivao da ugleda gospodara.
Još za života, Haćiko je postao jedna od najpopularnijih figura u Tokiju, o njemu su pisale novine, izdavane gramofonske ploče, a ljudi su dolazili iz daleka da ga vide kako čeka. Stanovnici kvarta su 1934. godine angažovali poznatog skulptora Terua Andoa, da psu napravi spomenik, koji je postavljen ispred stanice, a pas je nastavio da stoji na tom mestu, pored spomenika.
Samo godinu kasnije, posle deset godina čekanja, 8. aprila 1935. godine, pas Haćiko uginuo je na mestu, na kome je godinama čekao gospodara. Građani kvarta Šibuja sahranili su psa, a, pošto je njegov spomenik 1944. godine tokom rata pretopljen, 1948. godine su opet sakupili novac i sinu skulptora Andoa, Takešiju, naručili novi spomenik.
Spomenik Haćikou ispred stanice Šibuja jedna je od najpoznatijih turističkih atrakcija u Tokiju, mesto sastajanja i okupljanja, a ispred njega posebno vole da se nađu zaljubljeni, jer se smatra jednim od najlepših simbola vernosti.
Svakog 8. aprila stotine ljubitelja pasa okuplja se pred statuom Haćikoa u Šibuji da mu oda počast za beskrajnu vernost koju je iskazao. O Haćikou je snimljen film koji je prikazivan i u Srbiji.
