Došla sam iz škole.
Evo, preturam po torbi…
Bunarim skoro već pola sata.
Ma, moram da je nađem!
Ne odustajem jer tražim
nešto vrednije od zlata.
Istresam torbu…
Prelistavam svaku knjigu i svesku.
Pitam se… Gledam…
Nije li možda na privesku?
Sada već brinem…
Da je nisam izgubila stvarno,
ili sam sanjala,
pa tražim nešto nestvarno.
Iako sedim već dugo na podu,
postaje pomalo vruće.
Dobro je što sam trenutno sama
i to što nema nikog kod kuće.
– Zašto je toliko tražiš? – rek’o bi neko
– Pa, to je tek obična, metalna šnala
i naravno da si je izgubila
kada je bila baš sasvim mala.
Ne, ne… Moram je naći.
To mi je sada jedini plan.
Nekako ću je već pronaći.
Nemoguće da sve bilo je san.
Danas mi je, na odmoru, poklonio
Miša iz četvrtog pet
i kada sam ugledala šnalu,
u njoj sam videla ceo svoj svet.
Dugo već tražim,
a vreme brzo minute nosi…
Moram da odustanem.
Nigde je nema!
Našla sam je kasnije.
Bila je u kosi.
