Eh, eh, eh… Eh! Kad već pre mrak… Kad pre već dođe vreme za nespavanje… Kad pre…. Ih, ko bi rekao… Čini mi se kao da sam se tek probudio, kao da sam tek ustao… A vidite vi ovo… Već vreme za spavanje… Htedoh reći, već vreme za nespavanje… Ne znam šta da vam kažem…
Nego da li sam vam ja pričao, da li sam vam ja pričao… Ovo jesam, ovo jesam…. Da li sam vam ja pričao kada sam ja išao u školu? E, to su bila vremena… To su bila vremena, kad se samo setim….
Nisam ja baš hteo da idem u školu, da vam iskreno priznam… Naterali me… Jedva su me naterali…. Evo kako je to bilo….
Vozim ja moj brod Panonskim morem u potrazi za Amerikom. Sa mnom na brodu je bio i Panonski Kralj koji je hteo da prvi otkrije Ameriku… Vozim ja tako i gledam, gledam… Naiđem vam ja na raskrsnicu sa putokazima…. Na onom koji je pokazivao desno pisalo je Amerika, na onom koji je pokazivao levo pisalo je Indija, a na onom koji je pokazivao pravo pisalo je Afrika. Ja naravno skrenem levo… Jaooo, muke moje kad to vide Kralj poče da viče: „Čika Keko, gde ti to ideš?“
„Da tražim Ameriku…“, odgovorih smireno.
„Pa, da li ti gledaš gde ideš?“, viče on.
„Gledam, gledam“, odgovaram
„Pa gde gledaš? Da li si ti video šta je pisalo na onim putokazima?“, galamio je kralj.
„Video sam“, kažem ja
„Pa šta je pisalo?“, pita kralj.
„Ne znam šta je pisalo. Ja ne znam da čitam“, priznah ja kralju.
„Auuu, Čika Keko, kako ne znaš da čitaš. To svi moraju da znaju. Kako si ti tako školu završio?“, čudio se Panonski Kralj.
„Nisam je ni završio, bio sam prehlađen, bio sam umoran, spavalo mi se…“, objašnjavao sam.
Kralj nije hteo ni da čuje za moje razloge već me je odmah upisao u osnovnu školu.
Šta mi je preostalo nego da idem u školu. Uopšte mi nije bilo teško. Da sam znao da je to tako lako završio bih ja tu školu i ranije.
Tako sam lepo pisao sastave na teme „Zima u mom gradu“, pa „Kako sam proveo letnji raspust“, pa „Moja mama“….
Sa mnom u klupi je sedeo jedan mali koji je stalno prepisivao od mene. Nije mi to smetalo ali ga je učiteljica uvek opominjala: „Šekspire, ne prepisuj od Čika Keke…“
Matematiku sam takođe voleo. Što sam ja znao da računam. Znao sam napamet da izračunam koliko je tri puta dva, pa sam znao da izračunam koliko je dva puta tri, pa sam znao da izračunam koliko je pet plus dva plus tri, pa sam znao da izračunam koliko je dva plus pet plus tri… Sve sam znao… Ispred mene je u klupi je sedeo jedan koji se stalno okretao na časovima matematike kad smo imali kontrolni. Stalno mi je zivkao: „Čika Keko. Čika Keko, pomozi mi… Reci mi rešenje… Kako ide zadatak pod tri? Da li je rešenja kod petog zadatka 326?“
Pomagao sam mu kad god sam mogao ali sam mu rekao: „Ajnštajne, ne mogu ti baš sve reći. Videće učiteljica. Moraš nešto i sam…“ Ali sam mu pomagao, a on mi je uvek od kuće donosio lepe kolače što je pravila njegova strina.
Da li i vi šapućete svojim drugarima? Nije to dobro, ali drugari su ipak drugari… Možda im nekada i treba pomoći, ali najbolje je da sami nauče, pa da svi sve znaju…
Eh, kad sam ja išao u školu… Kad sam ja išao u školu tada smo učili i lepe pesmice…
Časovi su dobri, računa se i piše
Al’ odmore naravno, volimo najviše
U školi sve slušam, a najviše ono
Kada posle svega, zazvoni nam zvono
Ja sad kad bih mogao ja bih opet išao u školu. Išao bih sve pevajući… I ne bih spavao, kao što sada neću da spavam… Nećete ni vi? Jel da da nećete ni vi? Nemojte… Evo reći ću vam jednu zagonetku… Nemojte spavati, nego je rešite…
Velika je zgrada, puna dečje graje
I u njoj se svima pravo znanje daje
Tamo se i ocene često lepe dele
A gde se to deca uče i vesele?
A sada školarci? Da vas čujem… Ko zna rešenje? Ko zna? Ih, lako vam je spavati, hajde vi rešite ovu zagonetku… Nema spavanja, rešite zagonetku… Šta kažete? Malo glasnije… Škola? Kažete da je rešenje škola? Pa mogu vam reći da ste svi pogodili… Neverovatno, baš ste svi pogodili… Ali nemojte sad da spavate. Nemojte…. S kime ću ja ostati ako vi odete? I što da spavate? Ako spavate brzo će te završiti školu i šta ćete onda raditi? Onda ćete kao ja tražiti nekog da ne spava sa vama… Zeeev… Evo meni se baš sada ne spavaaaaaa… Samo malko zevam… A ni vama se ne spavaaaaaa… Nikom se ne spava. Meni se najmanje spava a najviše mi se ne spava… Nego sada ću ja da smislim jednu novu zagonetku a vi nemojte nigde da idete. Zeeeeev…. Samo da prestanem sa zevanjem. Ja ću samo malo da razmislim i reći ću vam je. Vi nemojte da spavate…
Evo sada ću ja da prilegnem i smislim… Kada legnem bolje mislim. Kada legnem baš se tek onda razbuudiiim…
Zeeeev…
Laku noć…
