U šumskim dečijim vrtićima bez krova i zidova dnevni program se odvija na otvorenom, bez obzira na kišu, sneg, vrućinu i hladnoću. Deca o svetu uče na licu mesta, jedno od drugoga i iz vlastitog iskustva. Iako začet u Danskoj, ovaj koncept vrtića omiljen je u Nemačkoj, gde ih je otvoreno više od 1.500, a sve su popularniji u Južnoj Koreji i Japanu, kao odgovor na rigidno obrazovanje, stroge norme i stres u „high-tech“ društvu
Zamislite svog trogodišnjeg mališana kako celi dan juri šumom na minus nekoliko stepeni, vere se po drveću, čeprka po lišću, lovi puževe i bube, igra se vatrom i prstićima zaprljanim od zemlje jede užinu. Ili ga, u strahu da se ne prehladi, ne dobije upalu uha, ne opeče, ne zarazi ili ne slomi ruku, radije prepuštate sigurnosti toplog dečijeg vrtića, gde će šumu i vatru gledati u slikovnicama.
ŠUMSKI DEČIJI VRTIĆ KAO PEDAGOŠKA ALTERNATIVA
U poslednje vreme nemački urbani roditelji se češće odlučuju za prvu varijantu. Ne želeći da odgajaju decu pod staklenim zvonom i želeći da ih odmaknu od kompjutera i malog ekrana, šalju ih u tzv. ‘šumski dečiji vrtić’.
‘Dopustite da vam priroda bude učiteljica’, govorio je engleski romantični pesnik Villijam Vordsvort, a Nemci ga shvaćaju doslovno. ‘Šumska’ pedagoška ustanova za najmlađe u Karowu (Nemačka) jedan je od 1.500 vrtića (samo ih je u Bavarskoj 200), koji su se u poslednje dve decenije raširili tom zemljom, kao ozbiljna alternativa tradicionalnim.
Naravno, to vredi za područja sa šumskim okruženjem, ali tamo gde ga nema, pojam podrazumeva i vrtiće na livadama ili obalama mora
U hladno zimsko jutro u Karowu tako grupa klinaca, starosti od dve i pol do šest godina, sedi uz vatru ispod zimskih krošnji, igrajući igrice i pevajući. Svako malo netko ubaci grančicu i štapom promeša žar, kupljenih igračaka nema, nego ih prave sami od onoga što nađu u prirodi, a nakon užine obilaze ponije, kokice i srne.
Ovde se drže one davne da ‘dečije igre nisu tek igre, nego ih treba smatrati ozbiljnom dečijom delatnošću’. Dozvoljeno je penjanje po stablima, visoko koliko ko želi, a vaspitačice pomažu pri silaženju. Zbog toga su – tvrde pedagozi – deca opreznija i oslanjaju se na sebe same, a pad se obično dogodi kada su u blizini roditelji, jer se vode po onoj ‘tata je tu da me spasi’. Premda je temperatura i desetak stepeni ispod nule, vaspitačice ne brinu, jer ih roditelji zapakiraju poput glavica luka u nekoliko slojeva odeće, koja se skida ili dodaje. U vrtiću bez krova i zidova, program se odvija na otvorenom bez obzira na sneg, kišu, hladnoću i vrućinu, a u zatvoreno se sklanjaju samo u slučaju nevremena.
DECA UČE O SVETU NA LICU MESTA
Zvuči prilično surovo za naš pojam podizanja dece, koji uključuje roditeljsku strepnju, posvemašnu zaštitu i podmetanje leđa, od pelena do zreloga doba. U knjizi ‘Poslednje dete u šumi’, američki autor Majkl Louv govori o ‘poremećaju nedostatka prirode’ – smanjeno korišćenje čula, dekoncentriranost, veći stepen fizičkih i emotivnih bolesti, gojaznost, nesposobnost procjene rizika za sebe i druge – a šumska bi alternativa trebala da bude odgovor na to.