SEOBA U SVEMIR

Predskazivano je da će sredinom 21.veka hiljade porodica živeti u vasioni. Pri tome će morati da se preduzmu neke mere u vezi sa nultom gravitacijom i klimatskim uslovima u koloniji, ali sve u svemu, pioniri će svoj život provoditi u mnogome kao i na matičnoj planeti. Te kolonije neće biti suviše udaljene od Zemlje, kako bi se ona mogla s vremena na vreme posećivati.
Kako, međutim, stoji stvar sa kolonizacijom prostora van granica našeg Sunčevog sistema? Postoji li način da naselimo zvezde i galaksije koje su čitavu večnost daleko od nas?

Napredak medicinske tehnologije, zamrzavanje ljudskog embriona u tečnom azotu na neograničeno vreme, mogao bi nam omogućiti da u svemir pošaljemo generacije pionira koja je začeta na Zemlji, rođena u kosmosu i odrasla na zvezdama koje su mnogo svetlosnih godina udaljene od naše planete.
Daljina je glavna prepreka za dostizanje zvezda. Na karti na kojoj bi se rastojanje između Zemlje i Sunca svelo na jedan centimetar, najbliža zvezda Alfa Kentauri, nalazila bi se na 2.8 kilometara od Sunca. Prevedimo to rastojanje u vreme. NASA je 3.marta 1972. lansirala Pionir-10. Jedanaest godina kasnije, pionir-10 je presekao Neptunovu orbitu i tako postao prvi objekat izrađen ljudskom rukom koji je napustio granice našeg sunčevog sistema. Koristeći razmeru sa naše džinovske mape, pionir-10 je prešao nešto više od 75 centimetara za nešto više od deset godina. Ne postoji pogonski sistem koji bi bio u stanju da tako brzo pokreće kosmički brod da čovek u toku svog života dostigne zvezde.

Pre dvadeset i nešto godina, Britansko međuplanetarno društvo objavilo je projekat Dedal, studiju o međuzvezdanom letu. Ona se zalagala za slanje jednosmerne sonde bez ljudske posade ka Bernardovoj zvezdi, udaljenoj šest svetlosnih godina. Raketa pogonjena fuzijom vodonika pokretala bi letelicu od 54.000 tona, što je dvadeset puta više od mase Saturna-5 iz programa Apolo. Treba se, međutim, prisetiti da naučnici već gotovo pola veka pokušavaju da stvore kontrolisani fuzioni reaktor.
Pod pretpostavkom da će na kraju fuziona raketa ipak biti konstruisana, brodu bi bilo potrebno približno pedeset godina da stigne na cilj. Problem potiče delomično od činjenice da u vasioni ništa ne može da se kreće brže od svetlosti, 300.000 kilometara u sekundi. Putujući brzinom koja iznosi 90 odsto brzine svetlosti ili većom, moguće je, međutim, usporiti vreme i putovati hiljadu svetlosnih godina koje će izgledati samo kao nekoliko godina.
Na žalost, za vreme tih nekoliko godina u kosmosu, na Zemlji bi protekle hiljade godina. Istraživači se sa takvog putovanja nikada ne bi mogli vratiti na Zemlju kakvu su poznavali. Najverovatnije je stoga da će zvezdana putovanja biti jednosmerna putovanja.

Ovakve misije neće moći da ponesu dovoljno ljudi za naseljavanje novog sveta. Jedino rešenje je, izgleda, slanje ka zvezdama nekoliko dobrovoljaca, ljudi i žena, sa zalihom zaleđenih bića. Za vreme leta, nekoliko embriona bi se moglo razviti u veštačkim matericama. Ljudi, žene i deca bi tako stigli na odredište. U zavisnosti od uslova okoline, količine dostupnih potrepština i perspektive za neposrednu proizvodnju hrane, moglo bi se inkubirati više embriona. Moguće je da članovi te prve generacije rođene u svemiru, osete čudnu nostalgiju za Zemljom, mestom koje nikada nisu videli i koje nikada neće posetiti.

Kataklizma planetskih razmera, prirodna ili izazvana od strane čoveka, mogla bi da uništi ljudski rod. Kosmički letovi bi nam omogućili da sudbinu ljudskog roda odvojimo od sudbine ove planete. Zvezdani let znači bekstvo van granica Sunčevog sistema. Na planetama dalekih zvezda, ljudski rod bi se mogao održati, bez obzira na ma kakvu katastrofu koja bi mogla zadesiti Zemlju.