Negde na drugom kraju sveta,
U neka vremena prošla, stara,
Jedna dobra i verna senka
Izgubi svoga gospodara.
Pođe na put istoga trena.
Ne može senka sama da bude.
Ići će, tražiće, šta drugo može?
Da l’ su ga videli – pitaće ljude.
U jednom gradu skitnicu sretne.
Možda sam njegova, sad ću da pitam.
Ne, nisi moja – čovek joj reče.
Ja sam kroz život oduvek skitam.
Na proplanku tada ugleda starca.
Pogled mu dalek, kosa već bledi.
Kraj njega jednako zamišljena
na travi njegova senka sedi.
Odluči – idem da pitam kralja!
Pa brzo skoči i put pod noge.
Al’ kralj joj reče – Ja sam vladar,
već imam svoje senke mnoge!
Umorna, tužna, senka se vrati
na ono mesto odakle i krenu,
Zateknu tamo svog gospodara
Srećnog jer vidi svoju senu.
Lutamo, tražimo, ne bi li našli
na drugom kraju sveta svoj deo.
Pa kad se vratiš, tek onda vidiš
da si već odavno i svoj i ceo.
.
