Sunčani satovi, peščani satovi, analogni satovi, digitalni satovi, zvučni satovi, tekstualni satovi, mehanički satovi, atomski satovi, električni satovi, kvarcni satovi….
U drevna vremena korišćeni su peščani satovi, koji su merili vreme prolaskom sitnog peska kroz uzani otvor na staklenoj posudi. Kada sav pesak iscuri, posuda se okrene naglavačke i ponovo meri vreme. Sunčani sat meri vreme prema položaju sunca.
Oblik ovog sata je takav da baca senku na ravnu površinu na kojoj su obeleženi sati. Pošto se položaj sunca menja, menja se i vreme koje senka pokazuje. Sunčani satovi mogu da se prilagode svakoj površini na koju fiksirani objekt baca senku. Oni pokazuju samo dnevno solarno vreme, tj. dogod je sunce vidljivo na nebu. Pokazivač senke na sunčevom satu zove se gnomon.
Sunčani satovi su poznati još od starog Egipta, a razvile su ih i druge kulture, Kinezi, Antički Grci i Rimljani. Smatra se da je matematičar i astronom Teodosije iz Bitinije, koji je živeo između 160. g. p.n.e. i 100. g.p.n.e. izumeo univerzalni sunčani sat koji je mogao da se koristi bilo gde na svetu.
Francuski astronom Orons Fine konstruisao je sunčani sat od slonovače 1524.
Italijanski astronom Đovani Padovani objavio je raspravu o sunčanim satovima 1570, u koju je uvrstio i uputstva za proizvodnju i postavljanje zidnih (vertikalnih) i horizontalnih sunčanih satova.
U nekim starijim kućama, naročito na farmama, mogu se naći pokazivači podneva ugravirani u podu ili ragastovima prozora. Ovakve oznake služile su kao sunčani satovi koji pokazuju podne po lokalnom vremenu i omogućavale su jednostavno i tačno merenje vremena u domaćinstvima koja nisu imala satove.
Namena sata nije uvek samo da pokazuje vreme. On se koristi i da „kontroliše“ ili upozorava na određene događaje, kao na primer alarmni sat ili budilnik. Postoji više vrsta satova, u zavisnosti od toga na koji način pokazuju vreme i na koji način mere vreme.
Po načinu pokazivanja vremena, poznati su nam: analogni, digitalni, zvučni i tekstualni satovi.
Analogni pokazuju vreme pomoću 2 pokretne kazaljke u krugu od 12 sati, tj. 60 minuta. Digitalni pokazuju vreme u obliku brojeva na LCD ili LED displejima. Njihov nedostatak je gubitak energije po isteku baterije, te se resetuju na nulu, jer nemaju mogućnost čuvanja podataka, pa se vreme mora ponovo podesiti.
Zvučni satovi prvenstveno služe slepim osobama, jer pokazuju vreme u zvučnom obliku, kao udarac u gong određen broj puta, odnosno onoliko koliko ima sati.
Po načinu na koji mere vreme, satovi se dele na mehaničke, kristalne (ili kvarcne), atomske, električne, radio i sunčane satove.
Mehanički koriste klatno kao oscilator, koji kontroliše rotaciju niza zupčanika koji mere vreme.
Atomski koriste mikrotalasni oscilator, podešen izmenama energije elemenata kao što su cezijum, rubidijum ili vodonik. Ovi satovi su ujedno i najprecizniji.
Električni satovi mere periode od 50 ili 60 herca naizmenične struje.
Radio satovi periodično aktiviraju ugrađeni radio prijemnik da bi automatski podesili vreme prema radio signalu.
Najširu primenu ima kristalni, tj. kvarcni sat, koji koristi elektronski kvarcni oscilator i brojač. Oni su pronađeni dvadesetih godina prošlog veka. Kvarc je hemijsko jedinjenje koje se, ako se kristal pravilno obradi i postavi, deformiše u električnom polju.
Mnogi materijali imaju sposobnost rezonancije, ali kvarc jedino može biti direktno pobuđen eletričnim signalom. Njegova prednost je i što promene temperature ne utiču na njegov oblik, pa su kvarcni satovi prilično precizni.
Tipičan ručni kvarcni sat, ako se nosi na konstantnoj telesnoj temperaturi, žuriće ili kasniti manje od pola sekunde dnevno. Neki vrhunski satovi imaju mogućnost samopodešavanja, ali kod njih se baterija menja na poseban način, jer brojač ne sme da stane, i vremenom postaju sve precizniji.
Prvi ručni kvarcni sat Astron, proizvela je firma Seiko 1969. godine. Preciznost i niska cena izazvala je masovnu proizvodnju kvarcnih satova, naročito u Aziji, posebno u Japanu i Hong Kongu.
