Mama mi kaže:
Šašavo moje, šta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci, kažem, postoje, dečaci smeđi, crni i plavi.
Mama mi kaže:
Šašavo moje, zar mogu tamo svi da se slože?
Ja mami kažem:
Kad već postoje, nek tu i stoje – šta se može!
Mama mi kaže:
Pusti priče – zbijeni tako na šta liče?
Ja rukom mahnem i uzdahnem:
Svi oni liče, svi mnogo liče na nešto lepo kao iz priče.
Na sve što čekam. Na sve što hoću. Liče na nemir i na samoću.
Mama mi kaže:
Šašavo moje, pa oni, znači, ne postoje!
Postoje, kažem, kao na javi, dečaci smeđi, crni i plavi.
Šta da se radi?, mama veli.
Ja kažem:
Ništa, već da se želi da nikad čekanje ne izbledi.
Mama me pita:
A da l to vredi?
A ja se smeškam:
Videćeš – vredi!
