Сва деца имају зимски распуст и увек му се радују. Ми, мравићи, не волимо зиму. Немамо зимски распуст. У ствари, наш распуст траје колико трају и хладни дани, а то је предуго. Не раде ни наши родитељи. Сви углавном преспавамо зиму баш као и меде. Кад не спавам, лежим и размишљам…
Можда нам нека деца и одрасли завиде, али, верујте ми, немају на чему. Какав је то живот кад не излазиш из куће?! Када се не виђаш са својим другарима?! Када не радиш ништа осим што спаваш, дремаш и само чекаш да поново стигне пролеће и лето?!
Кажу људи да мрави цело лето мисле на зиму. Можда, али у мом случају то не важи. Ја целе зиме мислим на топлије дане и како ћемо поново да се дружимо, сложно и вредно радимо.
А да, да не заборавим… Радујем се пролећу јер поново крећем у школу. Видећу свог друга Софронија, мравицу Мимозу, остале другаре и нашег учитеља.
Управо чујем како се и мама, и моја сестра Евдокија преврћу по кревету. Можда и оне размишљају о новом пролећу и унапред му се радују.
