Oko vrta se pružala ograda od leskovitog žbunja, a iznad nje polje i livada na kojoj su pasle krave i ovce. Usred vrta širio se rascvetali ružin žbun. Pod njim je sedeo jedan puž koji je mnogo nosio u sebi, nosio je samog sebe.
– Čekajte samo dok dođe moje vreme! – govorio je on, – ja ću učiniti mnogo više nego da iz mene cvetaju ruže, ili da urodim leskovim plodom, ili dajem mleko kao krave i ovce.
– Očekujem vrlo mnogo od vas, – reče ružin žbun. – Smem li vas pitati, kad će to biti?
– Meni treba mnogo vremena za to, – odvrati puž, – vi se nekud žurite! To umanjuje lepotu neizvesnosti.
Iduće godine ležao je puž otprilike na istom mestu pod ružinim žbunom, koji je najpre napupio, a zatim se rascvetao u uvek sveže i mirisne ruže. Puž se napola izvuče iz svoje kućice, ispruži pipke i opet ih uvuče.
– Sve izgleda kao i lane. Nema nikakvog napretka. Ružin žbun daje samo ruže i ništa više.
Prođe leto, prođe i jesen. Ružin žbun je stalno pupio i cvetao, dogod ne pade sneg i vreme zahladi i ovlaži. Ružin žbun se pritegnu zemlji, a puž se zavuče u zemlju.
Poče nova godina, ruže se pojaviše, puž se pojavi.
– Sad ste već staro ružino drvo, – treba već da promislite kako ćete nestati. Dale ste svetu sve što ste imale u sebi. Da li to nešto znači, veliko je pitanje, i ja nisam imao vremena da o tom razmišljam. Ali je jasno da baš ništa niste učinile za svoj unutrašnji razvoj, jer biste inače dale nešto novo, neviđeno. Možete li da odgovorite na to? Naskoro ćete se pretvoriti u goli šib! Možete li da razumete šta hoću da kažem?
– Vi me plašite, – reče ruža, – nikad o tome nisam razmišljala.
– Vi se niste nikad mnogo bavili razmišljanjem. Da li ste se kadgod zapitali zašto cvetate i zašto baš tako cvetate, a ne drukčije?
– Ne, – priznade ružin žbun, – veselo smo cvetale i nismo mogle drukčije. Sunce je bilo tako toplo, vazduh tako svež, napajali smo se svežom rosom i kišom, disale smo, i živele smo. Iz zemlje crple snagu, od sunca crple snagu, dolazila nam je sreća, uvek nova i velika, i zato smo morale uvek da cvetamo. To je bio naš život, drukčije nismo mogle.
– Pa vas život je divan! – podsmehnu se puž.
– Da, divan! – Sve nam je bilo dato! – na to će ruža, – ali vama je dato još više.
– Vi ste jedna od misaonih, dubokih priroda, visoko ste obdareni i zapanjićete sve.
– To mi ne pada ni na kraj pameti! – odgovori puž. – Svet me se uopšte ne tiče! Kakva posla ja imam sa svetom? Isuviše sam zauzet sa samim sobom!
– Ali zar ne treba da svi mi na zemlji damo od sebe što je najbolje drugima! Da da svako ono što može! Ja sam dala ruže! A vi? Vi koji ste dobili tako mnogo. Šta ste vi dali svetu? Šta ćete mu dati?
– Šta sam mu dao? Šta ću mu dati? Pljujem ja na svet! On ne valja! On me se ništa ne tiče! Dajete samo ruže, vi ništa drugo i ne možete! Neka leskov žbun rodi lešnik, neka krave i ovce daju mleko. Svako ima svoju publiku, a ja imam svoju u samom sebi! Svet me se nimalo ne tiče! – I puž uđe u svoju kuću i zatvori se.
– To je tako žalosno! – uzdahnu ruža, – i pored najbolje volje ne mogu da se uvučem u samu sebe, uvek moram da izbijam, da izbijam u ruže. Lišće opada i vetar ga nosi! Ali sam videla kako je jednu od mojih ruža devojka stavila u pesmaricu, druga ruža leži na grudima divne mlade žene, a treću su poljubila dečja usta u živahnoj radosti. To mi je tako prijalo. To je bilo tako divno. To je moja uspomena, moj život.
Ruža je cvetala u svojoj nevinosti, a puž je čamio u svojoj kućici, svet ga se nije ticao.
– Godine su prolazile. Puž postade zemlja u zemlji, pa je i spomen – ruža u pesmarici prošla. U bašti su cvetale nove ruže, u bašti su rasli novi puževi. Oni su se izvlačili iz svoje kućice i balili – svet ih se nije ticao. Treba li da priču pročitamo ispočetka? Ona ne bi bila drukčija.
