Vlasnik jedne prodavnice držao je iznad vrata natpis na kome je pisalo “Kučići na prodaju”. Natpisi na neki način privlače i decu, pa je sasvim prirodno što je jedan mali dečak stao ispred tog znaka i vlasnika zapitao: “Za koliko novca nameravate da prodate te kučiće?”
Vlasnik radnje je odgovorio: “Za nekih trideset do pedeset dolara.”
Dečak se mašio za džep i izvadio sitninu. “Imam dva dolara i trideset sedam centi.” – rekao je. “ Da li biste mi dozvolili da uđem da ih vidim?”
Vlasnik radnje se nasmejao, a zatim zviznuo, pa je iz kućice za pse izašla kuja i otrčala do drugog kraja radnje. Za njom je trčalo pet nežnih, sitnih loptica od krzna. Jedan psić je poprilično zaostao za njima. Dečak je odmah učio da psić koji zaostaje šepa, pa je pitao: “Šta nije u redu sa ovim malim psom?”
Vlasnik je objasnio da je veterinar pregledao to kučence i da je utvrdio da ima iščašen kuk. Uvek će šepati. Uvek će biti takav. Dečak se uzbudio. “Želim da kupim baš to kuče.”
Vlasnik radnje mu je rekao: “Ne, ti ne želiš da kupiš baš to kuče. Ako ga stvarno želiš, pokloniću ti ga.”
Dečak se veoma uznemirio. Pogledao je vlasnika radnje pravo u oči, i preteći prstom rekao: “Ne želim da mi ga poklonite. Taj mali pas vredi isto toliko koliko i ostali psi, sada ću vam dati dva dolara i trideset sedam centi, a pedeset centi plaćaću vam mesečno sve dok ga ne isplatim.”
Vlasnik radnje ga je ubeđivao: “Ti ustvari, ne želiš da kupiš to kuče. On nikada neće moći da trči, skače i igra se sa tobom kao ostali psi.”
Tada je mali dečak seo, povrnuo nogavicu pantalona da bi pokazao svoju uvrnutu levu nogu u velikoj metalnoj protezi. Pogledao je vlasnika radnje i nežno odgovorio: “Vidite. Ni ja ne mogu dobro da trčim, a tom kučencetu potreban je neko ko će ga razumeti!”
