Prostor kao treći vaspitač i vaspitno-obrazovni proces kao živi organizam koji se razvija, menja i raste zajedno sa svima koji su uključeni u njega ideje, su inspirisane vizijom Lorisa Malagucia, vizionarom „Ređio Emilia“ pedagogije.
Loris Malaguzzi
Lepota njegovih misli upravo je u tome da svakom pedagoškom praktičaru ostavlja slobodu da kreira sopstveni smer istraživanja i ostvarivanja punog kreativnog potencijala, te na neki način nadilaze racionalan nivo i postaju duhovna kategorija. Saznajte što to znači na konkretnom primeru uređenja jednog vrtića i neka bude svima ugodna inspiracija i poziv na promene
Reggio Emilia
U proteklih desetak godina je zaista puno stručnih radova objavljeno na temu menjanja konteksta dečijeg vrtića i uticaj istog na pedagošku praksu. Svi oni obiluju različitošću jer se „Ređio“ pristup ne kopira, već prilagođava specifičnim uslovima svakog pojedinog vrtića, a svaki vrtić skup je različitosti koje se nikada ne ponavljaju u identičnom nizu i na isti način.
Arhitektura prostora; spoljno okruženje vrtića; ljudi koji u vrtiću rade sa svojim osobinama ličnosti, temperamentima, karakterima, intrinzičnom motivacijom (unutrašnja motivacija, sve ono što decu navodi na aktivnost, određuje njen smer, intenzitet i trajanje…), stručnim kompetencijama, senzibilitetom; deca koja dolaze iz različitih porodica u kojima se njeguju različiti vaspitni stilovi, s različitim nivoom znanja, veština i navika, koji poštuju različite životne vrednosti; roditeljima koji imaju različita očekivanja, samo su neke od varijabli. Sve su one u neprekidnoj meni, te se zbog toga i ne usmeravamo toliko na konačan rezultat, koliko na sam proces. Šta to konkretno znači?
I deca su pomagala u uređenju
Srećna okolnost u našem vrtiću bila je ta što je celi tim želeo promenu i bio spreman za nju, ona nije bila nametnuta spolja. Promena je krenula u mešovitoj vrtićkoj grupi koju pohađa 20-ak dece. Želeli smo da im osiguramo prostor u kojem će se osećati prijatno, sigurno i zaštićeno, opušteno ali i motivisano za istraživanje, učenje, rad i igru. Iskustvo nam je pokazalo da dosadašnji način rada nije pokazao rezultate koje smo želeli, a glavni kriterijum vrednovanja kvaliteta našeg rada bilo je zadovoljstvo dece.
U obzir smo morali uzeti dnevni ritam vrtića i osmisliti prostor u kome će deca moći nesmetano da učestvuju u svim ponuđenim aktivnostima prema svom ritmu, interesu i željama. Krenuli smo s uređenjem sportske dvorane. Sve smo molerske radove obavili sami i to nas je još više povezalo i zbližilo. Decu smo takođe uključili u radove, u skladu s njihovim uzrastom i mogućnostima, a njihove pozitivne povratne informacije neprocenjive su. Poštovati decu i njihove kompetencije, uključiti ih u aktivnosti, za koje ponekad mislimo da su za njih preteške, može dovesti do osobnog prosvjetljenja.
Očistili smo dvoranu od nepotrebnih predmeta i ostavili samo one koji svojim izgledom i funkcijom pozivaju na sport i fizičku aktivnost. Vodili smo računa i o funkcionalnosti prostora, racionalnom skladištenju stvari, prenameni prostora.
Kada smo završili uređenje dvorane, shvatili smo da mi to možemo, što nas je još jače motiviralo da nastavimo. Potpuno smo promenili izgled sobe dnevnog boravka. Formirali smo kutiće za istraživanje, stolno manipulativne igre, kutić građenja, kuhinje s dnevnim boravkom, IT kutić (roditelji su nam donirali dva kompjutera), kutić frizera, kutić za opuštanje i čitanje, početno čitanje i pisanje, matematiku tako da smo sav nameštaj rasporedili po celoj sobi. Nameštaj više nije bio uza zidove, već je činio male pregrade i jasno definisao pojedine kutiće i pozivao decu da uđu i istražuju. Obojili smo celu sobu, nameštaj, stolariju. Vodili smo računa da boje koje biramo budu i dečiji izbor, te da deluju prijatno i opuštajuće. Toekom dana, noći, van smena, slali smo jedni drugima poruke s idejama šta bismo još sve mogli da uradimo. Tepisi, dvosed, zavese, jastučići, mirisne sveće, stolnjaci i cveće na stolu, puno cveća u celom prostoru i van njega…
Neka prostor diše
Ni tu nismo stali, jednu smo malu prostoriju prenamenili u atelje, a ako nam finansije budu dopuštale, voleli bismo da zaposliti i umetnika koji bi svakodnevno decu motivisao i usmeravao ka umetničkom izražavanju.
U hodniku smo celi jedan zid obojili crnom bojom i dobili veliku školsku tablu. Stavili smo tepih i stolić da deca i taj prostor mogu iskoristiti za igru. Iako smo ograničeni s prostorom, mislili smo i na roditelje, pa smo improvizovali malu klupu za njih da mogu malo predahnuti kada dovedu dete u vrtić. Sve smo dopunili cvećem i mirisnim lampama, pa kada uđete u vrtić prva čula koja ćemo pobuditi neka budu vid i miris.
Raščistili smo i zbornicu koju su vaspitačice uredile prema ličnim željama, a vodeći računa o potrebama za koje se prostor koristi toekom dana (zbornica, individualne konsultacije s roditeljima, vođenje pedagoške dokumentacije…).
Ne biste verovali što se sve nakupi tokom vremena u prostoru vrtića, ne koristite to godinama, ali uvek vam se čini da bi možda moglo zatrebati, te naposletku skupljate hrpe nepotrebnih stvari koje možete reciklirati, osloboditi prostor i omogućiti mu da diše. Verujem da je prostor ogledalo ljudi koji u njemu borave.
Količina sreće, entuzijazma i zanosa koji se osećao tokom procesa uređenja vrtića nije moguće pretočiti u reči. Mogu reći da smo dolazili na posao ranije, odlazili kasnije, dolazili vikendom, pa čak i za vreme godišnjeg odmora i veselilo nas je da damo doprinos deci i vrtiću.
Za sve što smo napravili kupili smo jedino materijal. Uloženi trud višestruko se isplatio. Kompletno se promenila energija prostora. Postala je prijatna, topla, domaća, pomalo eterična. Kao da prostor poručuje da ne sledimo stroga pravila već individualni ritam svakog pojedinog deteta.
Verujem kako će s vremenom vaspitačice osetiti zašto se prostor naziva treći vaspitač jer će njihova uloga biti ona refleksivnog praktičara koji usmerava proces, posmatra ga, dokumentuje, bez previše uplitanja u dečje aktivnosti, ali da bi tome bilo tako prostor svojom arhitekturom i uređenjem mora to da omogućava.
Ako uporedimo vrtić, našu malu zajednicu koja uči, s domom, koji je takođe zajednica u stalnom gibanju, videćemo sličnosti. Ako nam je dom hladan i sterilan, neće nas baš privlačiti da u njemu boravimo, ali ako ga malo omekšamo detaljima, dodamo pokoju biljku, tepih, malo boje i naš će se odnos prema boravku u njemu promeniti. Ako vrtić ne pruža detetu mesto gde se može osamiti kada za to oseti potrebu, slično je kao kada kod kuće imate tinejdžera koji nema svoju sobu i privatnost koja mu je potrebna. U vrtiću bi trebali više da poštujemo individualan ritam deteta kao što to čine i porodice s decom, a manje da namećemo stroga pravila. Naravno, ne tvrdim da institucionalni odgoj može da zadovolji sve dečije potrebe, ali može pokušati da individualizuje pristup svakom detetu, vidi ga i da mu ono što mu je u datom trenutku najpotrebnije.
Naš je proces tek započeo, uverena sam da nikada i neće prestati, a to mogu zahvaliti timu vrednih, motivisanih i entuzijastičnih ljudi s kojima je zadovoljstvo raditi, deci koja nas svakim danom iznenađuju i podstiču da pomičemo granice i roditeljima koji nam ukazuju poverenje dajući nam svoju decu na staranje.
