Bio jednom jedan mali zeka. Živeo je u jazbini sa svojom mamom i mnogobrojnom braćom i sestrama nedaleko jednog potočića.
Svi zečići su jako voleli taj potočić, ali mali zeka posebno. Dane je provodio srećan skačući po potočiću i igrajući se do mile volje dok se god ne bi spustio mrak i došlo vreme za spavanje.
A onda su došli hladniji dani, zekina braća i sestre su sve češće ostajali kod tople kuće umesto igre u potočiću… ali mali zeka nije odustajao; svaki dan on bi došao, skakao i šljapkao po svom potočiću. Zeki nije smetala ni kiša ni vetar ni hladnoća, sve dok je čuo žubor svog voljenog potočića zeka je bio sretan.
A onda jednog dana dogodilo se nešto strašno. Čim se probudio mali zeka je imao osećaj da nešto nije kako treba…izjurio je van, a vani – imao je šta da vidi – krajolik je bio pokriven snežnim pokrivačem. To je bila prva zekina zima i uplašila ga je silna belina, a ni hladnoća koja se probijala do kostiju nije pomogla.
Onda se mali zeka setio svog potočića i odjurio je da ga vidi. Međutim, koliko god zeka tražio, potočića nigdje nije bilo. Obeshrabren i u suzama, mali zeka se uputio kući. Ništa mu nije bilo jasno.
Mama zečica je upitala malog zeku: „Zeko, zašto plačeš?“
Zeka je grcajući od suza ispričao što se dogodilo. Na žalost, mama zečica mu nije mogla pomoći.
Konačno je zeka odlučio da potraži pomoć šumskih životinja… i tako se zaputio u šumu. Prvo je sreo velikog vuka i upitao ga zna li možda gde je nestao njegov potočić… ali vuk nije znao. Zatim je sreo medu, ali ni meda nije znao. Ipak, mali zeka se nije dao obeshrabriti. Sledeća životinja koju je sreo je bio šumski jež, ali ni od njega nije bilo pomoći.
I tako je zeko tumarao šumom sve dok nije sreo šumsku liju. Na njegovo pitanje lija je odgovorila: „Mali zeko, nemoj biti tužan. Tvoj potočić nije nestao! Samo se zaledio. Čim dođe lepše vreme i sneg malo okopni, tvoj potočić će veselo opet žuboriti.
Mali zeka se zahvalio liji i celim putem do kuće je skakao od sreće. Nije više bio tužan jer je verovao lijinim rečima. Svakog dana dolazio je da proveri da li žubori njegov potočić, ali zima je dugo potrajala… sve dok jednog dana zeko ne ugleda sunce. I sve bi kako lija reče!
Zekinoj sreći toga dana nije bilo kraja. Skakao je i skakao po svom voljenom potočiću… Godine su prolazile i zeka više nikada zimi nije tugovao za potočićem jer je znao da je priroda takva i da iako ga trenutno nema, doći će njegov potočić opet kada dođe i proleće.
