Jednom je mravić Vule otkrio ogromnu odaju punu žitarica i načisto se oduševio. „Sada ću se lepo najesti, pa makar mi stomak pukao!“, radosno cijuknu.
Vule je jeo i jeo sve dok nije prepunio stomačić, a onda je osetio strašnu žeđ. Osvrtao se tražeći vodu, ali nigde nije mogao da je nađe.
„Ako odmah ne pronađem makar jednu kapljicu, neću preživeti!“, kukao je mravić.
Kap! Kapljica vode upravo tada pade nedaleko od mrava.
On je popi i potom pogleda nagore da vidi odakle se ta kapljica stvorila. Ugledao je uplakanu devojku.
„Zašto plačeš?“ – upitao ju je.
Ona mu je objasnila da je džin drži zarobljenu u toj odaji. „Pustiće me samo pod uslovom da razdvojim svu pšenicu, ječam i raž sa ove ogromne hrpe žitarica! Ako ne uspem da obavim ovaj zadatak za jedan dan, poješće me!“
Vule tada pozva sve svoje prijatelje. Hiljade mrava radilo je čitave noći i napravilo tri odvojene gomile pšenice, ječma i raži. Kad je džin idućeg jutra ušao u odaju i video da je njegov zadatak ispunjen, oslobodio je devojku. A mravić Vule i devojka ostadoše prijatelji do kraja života.
