Home Bajke i priče PRIČA O VALJUŠKU – Branislav Brana Cvetković

PRIČA O VALJUŠKU – Branislav Brana Cvetković

471
0

Slušao sam od seljaka: bio deka, bila baka, pa od jutra sve do mraka dvorila je dedu baka. Deka stenje iz budžaka:
— Bako, ja bih valjušaka. A na to će baka reći:
— Umesiću jedan veći.

Dosta brašna uze šakom, pa zamesi sa kajmakom. Testa loptu nabubrelu spustila u vodu vrelu. Voda struji, ko da zuji, dok izbrojiš tri počeće da vri.

A valjušku godi u ključaloj vodi. Trbuščić mu raste, obrazi se maste, a ključanje — cvrkutanje, kao cvrkut laste. Pa njemu nemirku došlo na tu svirku da udesi zgodne reči i ko jare da zavreči.

Trud uloži, pesmu složi, pesma jaka, al’ ga baka izvadi iz gvozdenjaka. Valjušak je već u zdeli. Tu ga baka maslom preli, pa uz hvalu i uz lasku na prozorsku metnu dasku a u nadi da će da se tu prohladi.

Al’ valjušak nema mira, sve ga neki jadi tište, pa iskoči iz tanjira, a s prozora u dvorište. Kako nije bio spor otisnu se čak na šor! Ko bez glave dalje srlja, van sela se otkotrlja, pobaučke, potrbuške ode dalje ko iz puške i tek stade kad pred njega zec ispade.

Zec ga meri, pa se ceri:
— O, valjuško, o, trbuško! Došao si sam, pa me nije sram da te izgrickam!

A valjuško reč mu seče:
— Nemoj, zeče! Od mene ćeš pesmu čuti, pevaću ti. Dokle sam se kuvao i po loncu muvao, spevao sam pesmu sam i napamet celu znam. Divna pesma! Uzor! Kras!

A zec reče:
— Pusti glas!

Tad valjušak uze stav, pa zapeva na glas sav:

„Valjušak sam ja,
Lice mi se sja!
Umešen sam sa kajmakom,
Pa u oči padam svakom,
Na mene je svaki lakom.
Uzalud me deka čeka,
Neka, neka,
Pojesti me neće,
Valjušak se kreće!“

I dok viknu: „Hopa! Hopa!“ strugnu kao pas od topa, nestade ga iza brega, a tu prema šumi zavi, al’ ga medved zaustavi. Užasan je bio, jao, kad je jako zamumlao:
— Gle, valjuško, gle, trbuško! Došao si sam, da te progutam!

Kad valjušku prići htede da ga zgrabi i pojede, on jauknu:
— Ne, medvede! Od mene ćeš pesmu čuti, pevaću ti. Dokle sam se kuvao i po loncu muvao, spevao sam pesmu sam i napamet celu znam. To je pesma! Uzor! Kras!

Medved reče:
— Pusti glas.

Tad valjušak uze stav i zapeva na glas sav:

„Valjušak sam ja,
Moje lice sja!
Umešen sam sa kajmakom,
Pa u oči padam svakom,
Na mene je svaki lakom!
Uzalud me čeka deka,
A i zeka!
Dočekati neće,
Valjušak se kreće!“

I dok viknu: „Hopa! Hopa!“ strugnu kao pas od topa.

Zamumlao medved jače, al’ se s mesta ne pomače.

A valjušak krivi vrat i odmiče hvat po hvat, pa ko tuljak, čovečuljak, skotrlja se niz brežuljak. Taman reče: „Tu je spas! Izbego sam sav užas“. . . a zlog lisca ču se glas:
— O, valjuško, o, trbuško! Otkuda ti u moj kraj? Tako mastan zalogaj!

Valjuško se prenerazi kad ga spazi, pa promuca:
— Čika Lisko, ovde imam srodstvo blisko, baš kumine kume kumu, odmah tu na drugom humu. Šta je kumstvo valjda znaš? Nemoj da me progutaš. A pesmu ćeš zato čuti, pevaću ti. Jer dok sam se kuvao i po loncu muvao, spevao sam pesmu sam i napamet celu znam. To je pesma! Uzor! Kras! Lisac reče:
— Pusti glas!

Tad valjušak uze stav i zapeva na glas sav:

„Valjušak sam ja,
Moje lice sja!
Umešen sam sa kajmakom
Pa u oči padam svakom. . .“

— Ne čujem te! reče Lisko. Daleko si a i nisko. Zato priđi malo bliže a ja da se spustim niže, tad će bolje da se čuje.

A valjušak produžuje:

„Uzalud me čeka deka,
Zalud zube oštri zeka,
Pa i ona bela Meda…“

— Stani! viknu Lis valjušku. Pa mi priđi, tu uz njušku. Pusti glas ko alas! Jer u ovo moje doba nagluva su uva oba, gluvoća me grdno kolje, al’ kad zinem čujem bolje. U usta mi pevaj pravo a ja ću da zinem zdravo.

Valjušak ga poslušao pa mu baš uz usta stao i nastavak zapevao:

„Pojesti me neće,
Valjušak se kreće. . .“

Tu zubima Lisac škljocnu, pa valjušku trbuh glocnu, željan je kolača, a valjušku ne bi spasa. Za tren oka od pevača ni traga ni glasa!

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here