Da li znate gde živi Veliki Uskršnji Zec? Veliki Uskršnji Zec živi na Fruškoj gori, negde na južnoj padini. Tamo postoji Zekograd a Uskršnji Zec je izabrao to mesto za svoj dom.
Pitate se zašto?
Nekada davno, mladi zec po imenu Zeka, koji potiče iz velike porodice Uskršnjih Zečeva je maštao da postane Veliki Uskršnji Zec. Želeo je da nastavi porodičnu tradiciju i postane Veliki Uskršnji Zec, baš kao i njegov otac. Tako je, zajedno sa starijom braćom i sestrama, vredno učio u školi za Uskršnje Zečeve.
Bio je među najboljima u razredu kada je u pitanju farbanje uskršnjih jaja i uvek je smišljao najbolja mesta gde da ih sakrije. Ali uprkos tome, jednog popodneva sedeo je kod kuće, osećajući se tužno, dok su mu duge zečije uši padale preko ramena.
„Šta nije u redu, Zeko?“ pitao ga je njegov otac, Tata Zec.
„Bojim da kad budem išao kroz šumu i preko polja ne izgubim jaja ili mi ih lisica ukrade”, rekao je Zeka jecajući, „tada neću imati šta da dam deci i svi će biti užasno razočarani u mene!“
Zekin nos je zadrhtao, a uši su mu se spustile još niže preko njegovih malih ramena:
„Nikad neću položiti ispit za Velikog Uskršnjeg Zeca.“
Ali Zekin otac je bio vrlo iskusan Uskršnji Zec i znao je šta treba da radi.
„Ne brini, Zeko“, rekao je sinu umirujuće.
„Imam ideju. Idi u Zekograd kod naših prijatelja! Tamo je najbolje mesto za život mladog Uskršnjeg Zeca. Zekograd je praktično uskršnje selo i tamo uvek možeš da zatražiš pomoć i mnogo toga naučiš u vezi uskršnjih poslova. To će biti savršen način da se pripremiš za ispit za Velikog Uskršnjeg Zeca. “
Zeka je već čuo za Zekograd i tamošnju radionicu za bojenje jaja. U Zekogradu su se svake godine sretali odrasli Uskršnji Zečevi na Velikom Kongresu Uskršnjih Zečeva gde su razmenjivali iskustva i uvek su se vraćali kući sa jajima u najlepšim bojama.
Osetivši se već mnogo hrabrije, ispravio je uši i rekao:
„To je sjajna ideja, tata. Idem odmah da se spakujem! “
Zeka je pažljivo stavio sva svoja školska oslikana jaja u korpu. Roditeljima je na brzinu mahnuo, privezao korpu na leđa i odskočio.
Čim je stigao u Zekograd, počeo je da traži dobra mesta za skrivanje svojih šarenih jaja. Dok je tražio lepa mesta čuo je dečije glasove u blizini.
Uplašio se da deca ne vide jaja, jer su ona trebala da budu iznenađenje za njih! Nije smeo da im dozvoli da ga vide sa lepo ofarbanim jajima! U panici je gledao oko sebe tražeći rupu da se sakrije. Zekine duge uši su mu pomagale da dobro čuje, međutim, bio je pomalo kratkovid i u žurbi se spotakao o kamen. Zeka je pao, a sva šarena uskršnja jaja su se otkotrljala iz njegove korpe i razbila o zemlju. Zeka je sedeo na zemlji, okružen slomljenim jajima, a suze su mu se kotrljale niz zečije lice.
Dečiji glasovi su se sve više približavali… Iza ugla su se pojavili devojčica i dečak.
„Vidi, Tomo!“ – reče devojčica iznenađeno. „Neki zec sedi tamo!“
Toma i njegova sestra Sonja su gledali u zeca na zemlji okruženog polomljenim jajima.
„O, dragi zeko, jesi li pao?“. upita Toma saosećajno.
„Da“, zajecao je Zeka, „i sad su mi uništena sva uskršnja jaja. Šta da radim? U nevolji sam… Gde mogu da nabavim nova jaja do sutra? Uskrs se ne može otkazati.“
Sonja i Toma su se na trenutak ozbiljno pogledali. Tada su se oboje nasmešili.
„Pa ti si Uskršnji Zec!? Nema problema! Naši roditelji rade u velikoj radionici za bojenje jaja ovde u Zekogradu. Svi tamo će ti rado pomoći. Zajedno ćemo farbati nova jaja za tebe“, rekao je Toma da razveseli malog zečića.
„A jaja ćemo dobiti od kokoške Perside i njenih prijateljica“, dodala je Sonja.
Odmah su otišli do Perside da bi se ubrzo zec Zeka, Sofija, Toma i kokoška Persida uputili do radionice za bojenje jaja, naoružani sa puno svežih jaja. Kada su u radionici čuli za Zekinu nesreću, svi su se udružili da mu pomognu. Zajedno su kuvali i farbali jaja. Čak je i kokoška Persida sa četkicom u kljunu farbala.
Posle nekog vremena, korpe su se napunile prelepim jajima u puno različitih boja. Neke jaja su bili ofarbana čak i zlatnom bojom. Polako je stizalo veče i Zeka je krenuo u akciju… Uspeo je da do jutra podeli sva uskršnja jaja. Pronalazio je najbolja skrovišta kao i obično – jer je ipak on bio među najboljim u Školi za Uskršnje Zečeve.
Posle ovog događaja Mali Uskršnji Zeka je odlučio da ostane da živi u Zekogradu sa svojim novim prijateljima. Uselio se u ugodnu jazbinu ispod velikih ruševina zamka na brdu gde od tada živi. Posle nekog vremena je položio i za Velikog Uskršnjeg Zeca.
Sonja i Toma ga često posećuju i zajedno se druže i zabavljaju a Zeka strpljivo odgovara na mnoga pitanja koja za njega oni uvek imaju. Želeli su da saznaju sve o njemu i njegovom poslu i kad god su išli kod njega na brdo Uskršnjem Zeki je bilo drago da napravi malu pauzu i odmori se, jer je uvek imao toliko toga da radi između dva Uskrsa.
…
Toma: “Zeko, a kako si ti postao Uskršnji zec?”
Zeka: “To je dugogodišnja tradicija u mojoj porodici. Moj otac, moj deda i moj pradeda bili su Uskršnji zečevi – a verovatno je bio i moj prapradeda. Da bih postao Uskršnji Zec, morao sam puno da učim i položim veliki ispit za Uskršnjeg Zeca.”
Sonja: “A zašto zečevi raznose jaja a ne kokoške?”
Zeka: “Otkriću vam tajnu – jednom davno, kokoške su zaista raznosile jaja. Ali stres im je postao prevelik, pa su se koncentrisale samo na proizvodnju jaja. Ali nemojte to reći kokoški Persidi, naljutiće se!”
Sonja: “To je baš previše! Sneti jaje svaki dan! Ni nedeljom nemati pauzu…”
Zeka: “Čak mi je i lisica neko vreme pomagala. Na nesreću, deci nije ostavljala mnogo jaja i otpustio sam je.
Rode i kukavice su se takođe prijavile za to mesto, ali ptice nisu bile tako dobre u nošenju korpi. Dakle, posao je pao na zečeve da oni deci dele uskršnja jaja. I da budem iskren, retko ko se sada seća ostalih”, nastavio je Zeka.
Toma: “Kako uspeš da obojiš toliko jaja na vreme za Uskrs?
Zeka: “Ne radim sve sam. Imam puno zečeva kolega koji mi pomažu u radu. Kao i ljudima u radionici za bojenje jaja i meni pomažu mnoga deca i njihovi roditelji farbajući uskršnja jaja kod kuće. Tako da uvek imam dovoljno šarenih jaja za sve!”.
Sonja: “A, reci mi, gde nabavljaš sve te divne boje?”
Zeka: “Na dalekom severu, u Bojagradu, postoji radionica za proizvodnju farbi za bojenje jaja. Izrađuju sve boje koje možete da zamislite. Boje su svetle, živahne i blistave, neke sa zlatom i srebrom a postoji i sjajna dodatna oprema za ukrašavanje jaja”.
Toma: “Koja je tvoja omiljena boja?”
Zeka: “Pa, šta misliš, moji mladi prijatelju? Šarena, naravno! Ne mogu da se odlučim, jer toliko volim sve boje. Zbog toga deci uvek ostavljam jaja u puno različitih boja.”
Sonja: “Možemo li da dođemo i gledamo kako radiš?”.
Zeka: “Ne, nažalost. Mi uskršnji zečevi polažemo zakletvu Uskršnjeg zeca da nećemo dozvoliti da nas niko gleda. Na kraju, želimo da deci priredimo iznenađenje na Uskršnju nedelju! Ali mogu vam pokazati nekoliko lepih boja, dati neke ideje za vaša uskršnja jaja i naučiti vas kako da ih ofarbate”.
Toma: “A kako uspevaš da nosiš toliko uskršnjih jaja?”.
Zeka: “Svako od nas ima specijalnu korpu koju nosi na leđima. Moja korpa je poklon mog oca i u njoj nosim uskršnja jaja. Naravno, velika korpa puna jaja prilično je teška… Morao sam da se dobro uvežbam da bih mogao da je nosim.
Sonja: “Ja bih dostavljala jaja poštom!”
Toma: “A kako nađete sva ta mesta gde treba da ostavite jaja?”
Zeka: “Kao i svi Uskršnji Zečevi, i ja imam dobar nos za to… Mogu da nađem svu decu koja čekaju moju isporuku i sakrivam ih u njihovoj blizini.
Zahvalan sam brbljivoj Persidi, mojoj prijateljici, jer bez jaja koja ona i njene drugarice snesu ne bih mogao da dostavim jaja svima. Doduše, ponekad se malo posvađamo jer bi i ona volela da bude Uskršnji Zec – ali to jednostavno ne bi uspelo. Ne možemo da zamenimo poslove jer ja ne nosim jaja!“.
“A šta radiš kada prođe Uskrs?”, pitao je Toma.
“Posle USKRSA se nađem sa svojim saradnicima u radionici za bojenje jaja pa smišljamo nove boje i isprobavamo nove uzorke. Uvek se lepo zabavljamo. Onda idem negde na odmor. Najviše volim da idem na neko jezero ili na more”, reče Zeka.
Čika Keka
