Jednog dana, jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa šeširom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo: „Slep sam, molim vas pruzite mi pomoć.“
Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapažajući da je u šeširu bilo prisutno samo nekoliko metalnih novčića.
Savio se da bi mu pružio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu, uzeo je karton, okrenuo ga ispisavši novi natpis. U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog čoveka zapažajući da je njegov šesir ovom prilikom bio pun novčica i novčanica.
Slepi prosjak prepoznavajući ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nešto napisao na kartonu i šta je to mogao napisati. Našta će prolaznik odgovoriti:
„Nisam napisao neistinu – samo sam napisao tvoju poruku na drugačiji način“, nasmeši se i izgubi u gužvi.
I tako slepi čovek nije saznao da je natpis jednostavno glasio: „Danas je prvi dan proleća… a ja ga ne mogu videti“.
Like this:
Like Loading...
Related
