Mijamoto Musaši bio je najpoznatiji japanski mačevalac, poznat po svojim mnogobrojnim dvobojima u kojima nikada nije bio poražen, a vrlo često se borio samo sa drvenom motkom umesto mačem ili golim rukama.
Miijamoto Musaši je rođen 1584. godine u selu Mimasaka, u Japanu. Njegovo pravo ime je Šinmen Takezo. Već sa 7 godina postaje siroče i biva prepušten sam sebi. Živi izvan društva, u divljini, luta Japanom, spava pod otvorenim nebom ili u pećinama. Svoj prvi dvoboj imao je sa 13 godina.
Njegov put postaje Put mača, jer borba je, u svakom smislu, njegova jedina mogućnost da preživi. Primitivan i divlji dospeva u razne neprilike, pa tako biva uhapšen i zatvoren na dvoru gospodara Ikede Terumase. Sveštenik Takuan otkriva da se iza te agresivnosti krije veoma plemenita duša, pa odlučuje da ga ukroti, verujući da on može postati mnogo bolji čovek. Uči ga tradiciji i filozofiji, i kako da svoju neverovatnu snagu upotrebi na pravi način. Dok boravi u dvorcu, razvija svoju mentalnu snagu i borilačke veštine. Njegov duhovni preobražaj kulminira promenom njegovog ličnog imena, u Mijamoto Musaši, kojem kumuje lično gospodar Ikeda Terumasa.
Pod ovim imenom se borio i sa svojim najvećim protivnikom, Sasaki Kođirom. On je bio jedini samuraj koji je mogao da mu parira u snazi i veštini mačevanja. Musaši je tokom života imao preko 60 dvoboja, iz kojih je uvek izašao kao pobednik.
Njegovom jedinstvenom tehnikom mačevanja sa dva mača pobedio je i celu školu Jošikava, tada najčuveniju školu mačevanja u prestonici Japana. Ono što ga karakteriše kao ličnost je njegova duhovna snaga. Protivnike s kojima se borio nije shvatao samo kao neprijatelje, već i kao svoje učitelje. Pored borbenih veština, razvijao je kod sebe i mnoge druge veštine, pa je tako naučio i da plete obuću, da pravi činije od drveta, da obrađuje zemlju, pa čak i da slika.
Nije se priklonio ni jednom gospodaru, pa je celog života bio ronin (samuraj bez gospodara). Dobijao je mnogobrojne ponude da bude u nečijoj službi i osnuje svoju školu mačevanja, ali ih je sve odbio, jer kako je govorio, ne može nekoga da uči kad i sam mora još mnogo toga da nauči.
Sa navršenih 30 godina odbacuje mač i prestaje da se bori. Otvara školu za decu. Uči ih čitanju, pisanju i slikanju.
U svojoj 60-toj godini života se skroz povlači u osamu u jednu od pećina, gde naredne dve godine piše svoje veliko delo „Knjiga pet prstenova“ koje je završena u maju 1645. godine, kada je i umro. Svako poglavlje nosi ime jednog od elemenata koji su ga održali u životu: Zemlja, Voda, Vatra, Vetar i Praznina.
Ova knjiga se proučava i dan danas, ne samo u mačevanju, već i u svim borilačkim veštinama. Ona ne sadrži samo strategiju borbe, već i filozofiju koja nam pomaže da razumemo ovaj svet i da uživamo u njegovim lepotama.
