Živeo jednom jedan kralj koji je imao tri sina. Prvi se zvao Garavko, drugi Plavojko, a treći, najmlađi, Mali Pjer. Starija braća su ga pomalo prezirala, jer su bili krupni i snažni a on mršav i slabačak, ali je zato imao više pameti u malom prstu nego oni u svojim ogromnim telesinama.
Jednog dana kralj reče sinovima:
– Ostario sam, sinovi moji, i došlo je vreme da jedan od vas nasledi ovo kraljevstvo. A ja bih želeo da onaj koji dobije sve moje imanje ume da se snađe u životu. Zato ću dati krunu onome od vas koji bude došao do najlepše princeze, najlepših konja i najlepših kočija.
I tako se tri mladića uputiše u svet. Išli su, išli, i na kraju stigoše do jednog raskršća odakle su se račvala tri puta.
– Ja sam najstariji i izabraću ovaj put – izjavi Garavko.
– A ja ovaj – dodade Plavojko.
– E pa, ja ću poći onim što je preostao – uzdahnu Mali Pjer.
A onda se dogovoriše:
– Tog i tog dana naći ćemo se opet na ovom raskršću. Mali Pjer krenu svojim putem. Išao je dugo, dugo, i za to vreme razmišljao:
„Nisam ni dovoljno velik ni dovoljno snažan da osvojim najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kočije. Mogao sam s mirom da ostanem kod kuće, umesto što se ovako potucam po belom svetu.“
Put odvede Malog Pjera u neku gustu šumu. Odatle nastavi da ide drugom stazom, pa onda trećom. Već se bio dobro zamorio kad najzad stiže do jedne sirotinjske kolibe, koja je izgledala sasvim napuštena.
Obiđe je sa svih strana i jedino što opazi u blizini beše jedna lepa bela mačka, naćuljenih ušiju i ružičaste njuškice, koja je radoznalo posmatrala kako se četiri gadne krastave žabe igraju kraj obližnje bare.
Mali Pjer učtivo pozdravi belu mačku, pa sede na prag kolibe da sačeka povratak sopstvenika; hteo je da ih zamoli da ga prime na prenoćište.
Sedeo je tako, tužan i nesrećan, glave zagnjurene u šake, i razmišljao o tome kako neće dobiti krunu nego će zemljom vladati jedan od njegove braće; a pošto ga ni Garavko ni Plavojko nisu voleli, sigurno će s njim loše postupati kad ne bude više oca da ga brani.
Dok je tako sedeo zadubljen u crne misli, oseti kako ga dotiče nešto meko i toplo, i vide da je to bela mačka; pruži ruku pa je nežno pomilova po svilenom krznu.
Mačka poče da prede, a onda skoči Malom Pjeru u krilo, pogleda ga krupnim zelenim očima i reče:
– Zašto si tužan?
– Gospođo mačko – odgovori Mali Pjer ljubazno kao što je red – otac je obećao krunu onome od nas trojice sinova koji bude doveo najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kočije.
– A da li ti zaista toliko želiš tu krunu ?
– Braća me ne vole, i kada oca ne bude više medu živima, onaj koji sedne umesto njega na presto zagorčavaće mi stalno život. Eto zato sam tužan.
– Kako ti je ime?
– Zovu me Mali Pjer.
– Slušaj, Mali Pjere, sutra se vrati u očev dvorac. Mene uzmi u naručje, a one četiri krastave žabe što su se igrale tamo kraj bare zatvori u vreću i ponesi na leđima. Ali to još nije sve. Vidiš li ovo orahovo drvo? Podigni prvi orah koji padne s njega i stavi ga u džep.
– Time neću steći princezu, konje i kočije.
– Uradi kao što sam ti rekla. Kad stigneš pred oca, pomiluj me kao što si uradio maločas, zatim češagijom istimari leđa žabama, a orah slomi prstima.
– Poslušaću vas, gospođo mačko – odgovori Mali Pjer.
Pošto je prenoćio u pustoj kolibi, on se ujutru diže, uze mačku u ruke, strpa četiri krastave žabe u vreću i ode pod drvo koje mu je pokazala mačka. Jedan orah baš u tom času pade mu pred noge, a on ga podiže i metnu u džep. Tako natovaren, pode putem koji je vodio u dvorac njegovog oca.
Kad stiže na ono raskršće, ugleda braću.
Garavko je sedeo u lepim srebrnim kočijama što su vukla četiri vranca, a kraj njega je bila divna princeza kose crne kao gar.
Plavojkove kočije bile su zlatne, a vukla su ih četiri belca; s njim u društvu nalazila se prelepa princeza, kose žute kao zrelo žito.
Kad ove dve momčine ugledaše najmlađeg brata kako dolazi pešice, sa mačkom u naručju i starom vrećom na leđima, prsnuše u gromoglasan smeh, govoreći:
– E, vala, ti nećeš dobiti očevu krunu!
A onda nastaviše put u svojim divnim kočijama. Mrtav umoran, Mali Pjer se vukao za njima. Kad stigoše u dvorac, sve sluge navališe da mu se rugaju.
– Siroti Mali Pjere, dobro si, bogme, izgurao! – povikaše, pretvarajući se da ga sažaljevaju.
Mali Pjer nije imao kad ni da se odmori, jer je kralj odmah poslao po njega. Mladić zateče oca pred dvorcem; u tom času baš se divio princezama, konjima i kočijama koje su doveli njegovi stariji sinovi, i nije znao koga da proglasi za pobednika.
Kad vide da mu se približava najmlađi sin, on planu:
– Hoceš li da mi se rugaš? Poslao sam te po lepu princezu, lepe konje i lepe kočije, a ti – gle šta si doneo!
Mali Pjer ne odgovori ništa, ali mu dođe da zaplače. Spusti belu mačku na zemlju i tužno je pomilova. Zatim izvadi iz vreće krastave žabe i pređe im češagijom preko leda. Najzad izvuče onaj orah iz džepa i slomi ga prstima.
U istom času, mada je vreme bilo mirno i vedro, kao obično početkom proleća, odjeknu užasan pucanj groma. Orah ispade Malome Pjeru iz ruku i poče da raste; postajao je sve veći i veći, i pretvorio se u blistave kočije od dijamanata i raznog dragog kamenja.
I četiri krastave žabe počeše da rastu; postadoše velike prvo kao zečevi, pa kao psi, pa kao telad; dok se najzad ne pretvoriše u četiri divna riđa konja, koji se sami upregoše u one kočije.
Ljudi su zadivljeno piljili u to čudo, kad se iznenada iz svih grla začu uzvik. Mali Pjer se okrete i vide pored sebe bajnu princezu kakva se ni u snu ne viđa; u svojoj crvenkastozelenoj kosi imala je svetlucavu dijademu, umotana je bila u krzno belo kao sneg, a krupne oči behu joj zelene kao smaragdi.
Kralj im priđe i reče:
– Mali Pjere, zaslužio si moju krunu, i ako ova lepa princeza na to pristaje, uzećeš je za ženu.
I tako je svečano proslavljena svadba, o kojoj se još dugo pričalo u celom kraljevstvu.
(Kanadska priča)
