Živeo jednom jedan kralj, a imao, lep, veliki vrt. U vrtu je rasla prekrasna voćka. Kralju je ona od svih stabala bila najmilija. U proleće bi se voćka osula ružičastim cvetovima, nalik na kitice cveća. Leti je bila pokrivena zelenim lišćem i plodovima što su zorili na suncu. U jesen je rađala velikim, slatkim jabukama. Kralj je svaki dan dolazio u vrt i jeo mirisne jabuke. Zato je bio zdrav i uvek dobre volje.
Godine su prolazile. Voćka je počela stariti, gubiti snagu. Došla je strašna, ledena zima. Voćka se sušila. U proleće, rascvala su se sva stabla u vrtu. Samo je stara voćka stajala siva i suva.
Kralj je gledao dragu voćku kako umire. Bio je vrlo, vrlo tužan. Pozvao je vrtlara i naredio mu da poseče voćku. Čim je izustio te reči, razboleo se. U čitavom kraljevstvu nije bilo lekara koji bi mu mogao povratiti snagu.
Vrtlar je uzeo sekiru i zaputio se u vrt da poseče staru voćku. U taj čas dolete k njemu krasna ptica i reče:
– Nemoj seći tu voćku, molim te. Kora joj je puna insekata. Ja se njima hranim.
Uto doskakuće k vrtlaru veverica i vikne drhtavim glasom:
– Vrtlaru, vrtlaru molim te nemoj seći voćku. Ako je posečeš, uništićeš mi zalihe za zimu, pa ću umreti od gladi kad dođe hladnoća.
Ali vrtlar odgovori:
– Kralj mi je naredio da posečem voćku. Moram poslušati kraljevu naredbu. On podigne sekiru, ali upravo tada začuje glasno zujanje. Opkoli ga gust roj pčela.
– Nemoj seći voćku, nemoj – zujale su pčele.
Mi ćemo kralju dati najboljeg meda, pa će opet biti zdrav i snažan.
Vrtlar baci sekiru i otrči kralju da mu ispripoveda šta se dogodilo.
Kralj otvori oči i reče slabašnim glasom:
– Nemoj seći voćku, ostavi je.
Vrtlar tada donese kralju veliki vrč pun slatkog pčelinjeg meda. Kralj je svaki dan jeo med, pa je uskoro sasvim ozdravio.
Ruth Hurlimann
