Dobro veče svima koliko vas ima na Panonskog mora talasima… Dobro veče svima onima koji su budni. Dobro veče svima onima kojima se ne spava. Ja sam rešio da noćas uopšte ne spavam. Što da spavam? Da li možda treba da spavam pa da narastem? Neću, neću da budem velik! I ovako mi je lepo…
Šta bi bilo od mene kad bih još narastao? Onda bih bio najbolji sportista u razredu. Onda bi mi trebao i veći brod. I veće more… Onda bih morao i puno više da jedem… Onda bi mi i ovo odelo bilo malo… Ja sam odavno odlučio da neću da spavam i da neću da budem velik! Evo, da vidim kada sam ja to rešio da ne spavam…
Da, da, to je bilo tada… Baš tada… Jeste, jeste… To je bilo kada sam plovio sremski delom Panonskog mora… Tada je to bilo… Baš sam bio zaobišao ostrvo Fruška gora i krenuo prema Sirmiumu da tražim zakopano blago na dnu Panonskog mora. Da, tako je pisalo u starim knjigama što je mom pradedi ostavio njegov deda kome je njegov čukundeda ostavio kao nasledstvo od strica svog pradede…
Plovim vam ja tako prema Sirmijumu kad na raskrsnici kod Rume sretnem ja brod moje prijateljice gusarke Sremice. Vidim ja brod, ali nema Sremice. Ona je baš svratila u Rumu da uzme od svoje bake pitu sa jabukama. Šta da radim, znam kakvu pitu pravi njena baka… Odlučih ja da sačekam da Sremica dođe sa pitom. Čekam vam ja Sremicu, čekam, čekam i zaspim… Ne znam koliko dugo sam spavao ali me probudi neka buka… Trgnem se ja i vidim Sremicu kako pere tanjire i sve zvekeće viljuškama… Ooooo, obradovao sam se…. Sigurno sprema tanjire za pitu.
„Zdravo Sremice“, viknuh ja.
„Zdravo Čika Keko“, odgovori ona meni.
„Šta radiš“, pitam ja nju, kao da ne znam da je išla po pitu.
„Evo perem tanjire. Bila sam kod bake da mi da pitu sa jabukama ali mi je ona dala i šnenokle“, viče ona.
„Mora da će biti lepo jesti te bakine majstorije“, sve se spremam da dođem kod nje.
„Uh, kako su bile divne. Poslala mi je tepsiju pite i šerpu šnenokli. U slast smo sve pojeli“, kaže ona.
„Kako pojeli? Ko je pojeo? Ima li bar jedno parčence?“, baš sam se razočarao.
„Dok si ti spavao naišla je grupa ronilaca koja mi je nešto poravljala brod pa ja rešila da ih počastim. Tebe nisam htela da budim….“ kaže meni gusarka Sremica.
„Pa zašto me nisi budila? Znaš koliko ja volim pitu od jabuka…? A tek šnenokle!“, skoro da sam zaplakao.
„E, pa nisam ti ja kriva što si spavao… Izvini sada žurim, moram da tražim potonuli brod…“, reče gusarka i otplovi.
Ja ostadoh sam, bez pite i šnenokli… Više mi se nije ni išlo da tražim zakopano blago na dnu mora kod Sirmiuma… E, od tada neću da spavam ni noću. ni preko dana… A vi, što se vama spava? Pa neko će vam pojesti bakine kolače dok spavate….
Bakine su ruke uvek tako meke
Najlepši je pogled, pogled moga deke
Najbolje na svetu, dekine su priče
Bakini kolači, na najlepše liče
I kako da spavam kad stalno mislim na pitu od jabuka i šnenokle? Budite drugari pa ostanite sa mnom budni… Nemojte da vam se spava. Smislio sam jednu zagonetku… Predlažem da ako rešite ovu zagonetku možete ići na spavanje a ako ne rešite ostajete da pričate sa mnom…..
Stalno prede, ali vune nema
Oko nogu dečjih voli baš da drema
Voli uvek mleko i miša da traži
Razmisli na kratko njeno ime kaži.
Ovo nećete moći da pogodite… Svako mora sam da reši zagonetku… Bez dogovora, bez pomoći, bez šaputanja… Odraslima je zabranjeno da pomažu. Tišina vi veliki!
Šta to čujem? Ko je rekao mačka? Ta, to vam je sigurno neko šapnuo! Kažete da vam niko nije rekao! Svi ste tačno odgovorili… Kad baš svi znate, onda možete da idete da spavate. Ja neću! Ne, stvarno, neću, neću i neću… Zeeeev…!
Meni se ne spava. To što zevam nema veze sa spavanjem. Uopšte mi se ne spava… Zeeeev…. Sačekaću vas ja do sutra… Ovde na istom mestu…. Neću da spavam… Zeeev… Možda da malo odmorim oči da bih mogao da budem budan cele noći…
Samo malo ću spustiti kapke… Laku noć, ja vas čekam… Zeeev…
