Dva dečaka ulaze u trolejbus. Veći dečak kaže:
– Molim dve karte po petnaest dinara.
– Zašto po petnaest? – upita kondukter.
– Zato što još nemamo po deset godina.
– Otkud ja znam da vi nemate po deset godina?
Jedan čiča reče:
– To je lako doznati, druže kondukteru. Pitaćemo ih nešto iz računa, nešto što se uči u četvrtom razredu, pa ako ne znaju, onda sigurno još nemaju po deset godina.
– O, molim vas, čikice, pa ja poznajem dečake koji u prvom razredu gimnazije ne znaju račune iz osnovne škole.
– Zaista, ne može se tako utvrditi – reče jedna žena. – Nego da vidimo da li su im izrasli kutnjaci, jer oni rastu oko desete godine.
– Izvinite. – reče druga žena – moja devojčica ima sedam godina i već su joj izrasli kutnjaci. Da samo znate što krcka njima! Ona strašno voli bademe…
– Molim vas, umeša se jedan doktor – kakvi kutnjaci, važni su mišići i kosti, a oni očvršćavaju oko desete godine. Neka se skinu časkom da ih pregledam!
– Valjda nećete ovde da ih skidate, kao da je ovo ambulanta!? – povika jedna baba. – Imaju oni po deset godina znam ja to. Za ovo su krivi roditelji. Pošalju decu u grad i nauče ih da kažu da imaju po pet godina. Posle ćare trideset dinara. Znam ja puno takvih slučajeva…
– Molim, to nije lepo od vas. Ova deca izgledaju poštena – upade u razgovor jedan čovek.
– A otkud vi znate da su poštena? – upita brzo kondukter.
– Znam, – nastavi odlučno onaj čovek – pristojno su obučena, ne guraju nikoga, ne traže da sednu kod prozora i – na kraju – učtivo su i tražili karte.
– Ispod mire sto đavola vire – zacijuka ona baba.
– Ala ste vi neka nadžak-baba – upade čika…
I dok su putnici i kondukter raspravljali, trolejbus je već stigao do stanice na kojoj je trebalo da siđu dečaci. Veći dečak pogleda u konduktera, pogleda putnike, stavi trideset dinara u džep, uze manjeg dečaka za ruku i oni izađoše iz kola.
