Готово да не знам дете које се макар једном није завукло у неки буџак. Намерно или не, скривајући се или тражећи неку загубљену играчку, тек нашло би се у буџаку и дуго остало у њему.
Међутим, ја сам чула сасвим необичну причу о једном дечаку и његовом буџаку, те сам пожелела да је поделим са вама.
Елем, једног сунчаног дана, не нимало кишног или можда тмурног, наш херој се одлучио на велики подвиг. Да, баш је тако то назвао у својим мислима, решен да пронађе најјјудаљенији буџак и заувек тамо остане. Хтео је да тако казни маму и тату, јер му нису дали да вози ролере по ивици канала у који је умео често да упадне и удари се. Наравно, њега је управо то много веселило, а родитеље бринуло, јер је постојала могућност да се повреди. И сада, пошто је морао да уђе у кућу, решио се на овај значајан корак.
Пронашао је мраааачан и дуууубок буџак и примирио се. Уживао је у свом миру, размишљајући како ће се мама и тата забринути. Време је пролазило и он је одједном осетио глад. Намргодио се у жељи да истрпи ту непредвиђену невољу, али му она све више није дала мира. Почео је да ослушкује. Можда га траже, можда га мама зове. Али се ништа није чуло.
„Ех баш их брига за мене, већ су ме заборавили, а мој јадни стомачић свира“ размишљао је тужно.
Сачекао је још мало и како је бивао гладнији, заборавио је на љутњу и решио је да се врати кући. Али на његово изненађење није могао да нађе пут. Уплашио се. Осећао се усамљено.
Одједном, у тој муци зачу како је нешто шушнуло. Умирио се да чује, можда га неко зове, али авај, ништа. Шуштање се понови. Сав згранут сети се Баба Роге. Чуо је да она воли мрачна места. Бака му је причала о њој најчудније приче. Али свака бакина прича се завршавала тако да је Баба Рога плод маште и да уопште не постоји.
Међутим, он је сумњао у бакину причу, јер су приче његових другова биле другачије. У њима је Баба Рога била далеко моћнија и страшнија и чинила је невероватна чуда. И била је стварна. Само, његови другови су знали када би се нашли очи у очи са њом, шта чинити. Није се смело никако уплашити, јер код Баба Роге је то најважније, да је се не бојиш. Њој би то постало досадно и она би отишла. Зато је наш дечак почео да се јуначи и сам себе да храбри. И заиста, завладала је тишина, шуштање се више није чуло.
„Отерао сам је“ помисли весело и умири се да се случајно Баба Рога не врати.
Док је тако миран, заборавивши на глад, очајавао што га нико не тражи, угледа трачак плавичасте светлости. Срце му поскочи од среће. Протрља очи и пружи згрчене ноге. При тим покретима се отворише врата регала у који се беше сакрио. Подигао је поглед и угледао маму раширених руку, како га гледа нежно. Пресрећан, скочио је нашавши се у њеном загрљају.
„О малено моје, па ти си то заспао, сав си топао“ љубила га је мама, правећи се да се ништа није догодило.
„Не мама, ја сам уствари ишао да отерам Баба Рогу, која је хтела да нас нападне“, рече поносно. „Тако значи, па јеси ли успео?“ озбиљно упита мама.
„Наравно, испрашио сам је, тако да се овамо никада више неће враћати“ рече задовољно.
„Браво сине и хвала ти. Онда ћемо мирније спавати, а ми сада идемо у кухињу. Направила сам ти твоју омиљену питу од чоколаде. Осећаш ли како лепо мирише “ рече мама, нежно га пољубивши.
„Да мама, мамице драга“ чврсто се приви уз мајку и загњури малену главицу у њено наручје, да му не би видела сузе, које су заискриле у углу лепих дечијих очију.
Чврсто је решио да више никада неће бежати од куће.
