Home Predstavljamo PREDSTAVLJANJE: ZORICA IVANOVIĆ, PROFESOR SRPSKOG JEZIKA I KNJIŽEVNOSTI, MAGISTAR FILOLOŠKIH NAUKA, PEDAGOŠKI...

PREDSTAVLJANJE: ZORICA IVANOVIĆ, PROFESOR SRPSKOG JEZIKA I KNJIŽEVNOSTI, MAGISTAR FILOLOŠKIH NAUKA, PEDAGOŠKI SAVETNIK, NAJBOLJI EDUKATOR 2015, AUTOR DEVET KNJIGA, SUPRUGA I MAJKA

254
0

”Ali znam i uzrok zašto tako biva,

Jer prošao nisam kroz života huku

Sklopljenih očiju i skrštenih ruku:

Kad srce zapišti, misao je kriva!”

(”Misao”, Milan Rakić)

Zorica Ivanović je profesor srpskog jezika i književnosti, magistar filoloških nauka, pedagoški savetnik, najbolji edukator 2015, autor devet knjiga, supruga i majka.

Sa suprugom Draganom na letovanju

Zorica Ivanović je rođena 1971. godine u Gornjem Vidovu, malom selu na obali Velike Morave. Ono je smešteno u dolini iz koje se pruža vidik na Juhor i njegove zamagljene vrhove, koji su je uvek podsećali na neki srpski Olimp. Pogled na istok bio je omeđen Kučajskim planinama, sa kojih je dopirao  miris čemoresa i bora, miris divljine koja je, kao neka zver, međila pitomu ravnicu.

Sa mamom i tetkom (1971)

“Stasala sam u  mnogobrojnoj porodici. Moji preci su bili vredni seljaci koji su živeli od zemlje i za zemlju. Najstariji je bio čukundeda Đorđe, prekaljeni ratnik iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Porasla sam u krilu tog starine, slušajući njegove priče o pokazanom herojstvu za koje je dobio tri medalje, o četi Bugara koju je gotovo goloruk zarobio, o hladnoći albanskih gudura i toplom vetru koji je milovao francuske lađe na putu za Marselj. Još uvek se sećam rupe u njegovoj donjoj vilici kroz koju je prošao metak austrougarske puške. Pogodila ga je, ali ne i ubila! Čukundeda je umro u dubokoj starosti. Umro je okružen svojom velikom porodicom i priključio se u večnosti svojim saborcima. Tek kada je otišao, postala sam svesna neminovnosti smrti.  I sada žalim što ga nisam pomnije slušala, što bar nisam nešto zapisala ili trajnije zadržala u sebi. Istorija moje porodice bila je istorija Srbije, seljačke, izmrcvarene, ali ponosne. “

Sa čukundedom Đorđem i mlađom sestrom

“U mojoj kući nije bilo nijedne knjige sve do mog polaska u školu. Školovanje svih Stevanovića završavalo se negde u najkasnije u petnaestoj godini, češće oko dvanaeste. Trebalo je obraditi zemlju, nahraniti stoku, izvesti na pašu ovce. Iako bistri, čak odlični đaci, moji roditelji nisu nastavljali sa obrazovanjem jer se za skupe škole nije imalo novaca, ni vremena, ali ni razumevanja odraslih. Na moju sreću, oni su shvatali da svoju decu moraju školovati i nesebično su me podržavali u odluci da postanem profesor.”

Jedan deo Zoricine lične biblioteke

“Iako u detinjstvu nisam bila okružena knjigama, veoma rano sam naučila čitam, u svojoj petoj godini. Deda je radio u Fabrici štofa i svakodnevno je donosio ”Politiku”. Baka je novine gomilala u ostavi, ponekad bi njima potpalila peć, a mami su služile za  brisanje prozora. Čukundeda je umeo da čita, ali su ga izdale oči, pa je u meni našao vrednog pomoćnika. Posadio bi me na krevet, otvorio novine, a ja bih naglas čitala ”Politiku”. Tada sam počela da maštam o knjigama sjajnih korica, punih šarenih slika, lepih priča i pesama. Moja rodbina je bila očarana tečnošću mog čitanja, ali sigurno nije mogla ni da pretpostavi da ću i sama jednog dana pisati knjige i objavljivati svoja dela u časopisima.”

Učiteljica Ivanka i dva razreda škole u Gornjem Vidovu (1980), Zorica je druga sleva u gornjem redu

“Zahvaljujući svojoj učiteljici Ivanki Jovanović, otkrila sam svet književnosti, glume i muzike. Ona se potpuno predavala svom poslu seoske učiteljice. Svirala je harmoniku, crtala scenografije za seoske manifestacije, trčala je sa nama i pucala na gol, znala je da svakog ohrabri i  pomiluje. Mislim da je i pre četrdeset godina primenjivala projektnu nastavu, a i da je savršeno znala kako da unapredi međupredmetne kompetencije svojih učenika. Sećam se njenih lepršavih haljina i divne kose, uvijenih pramenova i strasti prema kafi. Ti utisci, koji sijaju iz mog detinjstva, ni danas nisu ugasli. Štaviše, svesnija sam koliko su oblikovali moj životni put i usmerili ga ka pedagoškom radu.”

U osmom razredu sa Ljiljanom Radomirović, nastavnicom srpskog jezika i  i odeljenjskim starešinom

“U petom razredu osnovne škole dobila sam sasvim neočekivano  nagradu na konkursu za Dan žena. Pisala sam o svojoj majci, o njenim hrapavim rukama i toplom pogledu, o tome kako naporno radi. Dobila sam knjige na poklon, ali i ono najvažnije za čim sam čeznula! Moje ime  i rad odštampani su u novinama! Ubrzo je mala žuta sveska bila ispunjena stihovima.”

Naslovna strana zbrike pesama ”Iluzija mene” (2000)

“Tada sam dobila ozbiljno zaduženje u školi. Naša školska biblioteka nije imala bibliotekara, pa su taj posao obavljali učenici, najsavesniji i najodgovorniji u svakom razredu. Tako sam u petom razredu osnovne  škole postala bibliotekar. Sledeće četiri godine nisam imala veliki odmor, ali sam dobila police pune knjiga koje kao da su samo mene čekale. Pročitala sam sve ujakove knjige ”na metar”, sve koje su čamile na komšijskim policama, a sada sam dobila pravu biblioteku!  I danas mi je posedovanje knjiga veoma važno. Iako čitam i elektronske knjige, trudim se da  kupim i štampanu.”

Knjiga dramskih tekstova ”Za veliku i malu decu” (2014)

“Još kao srednjoškolac postala sam saradnik opštinskih novina u kojima su redovno objavljivani moji stihovi. Ređale su se nagrade zahvaljujući kojima sam proputovala celu bivšu Jugoslaviju. I nekako je bilo logično da sve te nagrađene pesme  i objavim. Sa sedamnaest godina objavila sam svoju prvu zbirku pesama. Bila je to više knjižica, no knjiga, samo početak mog bavljenja književnšću.”

Roman ”Profesor lajanja” (2020)

“Studentsko doba je palo u doba sankcija, inflacije i oskudice, ali, kad živite od knjige i za knjigu, sve je lako. Devedesete su bile godine trpljenja, ali su i takve doprinele da život sagledam kao nešto dragoceno, što ne smem protraćiti, čemu moram dati smisao.”

Slika iz indeksa

“I sada, sa punih pedeset godina, ne odustajem od toga da život ispunim radom, da ostavim trag u vremenu, samo po meni prepoznatljiv. Nije to sebičluk, više je to Andrićev pokušaj da se žive dva života, jedan običan, ljudski i jedan kroz dela, večan i  poštovanja vredan. Još nije vreme da rezimiram, sabiram i procenjujem sve ono što sam postigla, osećam da sad tek ne smem stati. Verujem da jedino život ispunjen radom ima smisla. Osećam posebnu povezanost sa zemljom i često pomažem roditeljima u  seoskim poslovima. Vraćanje zemlji koja i daje i uzima istovremeno je i hobi, dodatni posao, ali i lek za savremenu životnu kolotečinu.”

Sa prijateljima iz gradske biblioteke (2017)

“Iako već dvadeset i sedam godina radim u istoj školi, isti posao, nikada mi nije bilo dosadno. Smenjivale su se generacije učenika kojima sam pokušavala da usadim ljubav prema čitanju, recitovanju, glumi i jeziku.”

Čitalići, Aleksinac (2018)

“Rad sa mladim ljudima održao je vitalnom radoznalost sa kojom pristupam svemu što me okružuje. Učenje je kod mene doživotni proces i to je najvažnija poruka koju šaljem svojim pedagoškim radom. Ipak, u centar uvek stavljam svoje učenike, puštam da svetla pozornice obasjaju njihova lica. Na taj način im pokazujem koliko su važni njihovi talenti, stavovi i želje.”

Učenici-glumci  pre premijere predstave ”Maturanti” (2014)

“Nisam izgubila svoj početni entuzijazam u radu. Štaviše, trudim se da budem u toku sa savremenim načinom života svojih učenika od kojih me deli tridesetak godina razlike. Rukovodim se principom doživotnog učenja i zato se stalno usavršavam, ne samo iz oblasti svoje uže struke. Mislim da mogu sebe nazvati i nastavnikom koji je spreman za izazove digitalnog doba.”

Na dodeli nagrada Najbolji edukator sa Vladimirom Prelovcem (2015)

“Tumačenje književnog dela pruža mnogo prostora za improvizaciju, ali mislim da svaki nastavnik mora doći na čas temeljno pripremljen. Jedino tako će moći da izvuče maksimum iz sebe i iz svojih učenika. Zaljubljenik sam u digitalne tehnologije i na svojim blogovima, i sa učenicima i sa kolegama, delim svoje nastavne materijale. Trudim se da im prenesem svoja znanja, te sam često predavač na seminarima i konferencijama.”

Sa bivšom učenicom i budućom koleginicom Jelenom (2014)

“Iako radim u srednjoj stručnoj školi, trudim se da moji učenici zavole ovaj predmet, kao i da prepoznaju važnost pismenosti i opšte kulture. Mnogi moji bivši đaci sada rade kao vaspitači i profesori razredne nastave, a Sandra Petrović je postala veoma uspešna nastavnica srpskog jezika u jednoj ovdašnjoj osnovnoj školi.”

Ljubica i Milica, dobitnice republičkih nagrada na Književnoj olimpijadi (2019)

“Posao prosvetnog radnika je da otkriva potencijale svojih učenika, da ih pravilno usmerava, pažljivo ispravlja i neguje, baš kao da su mlada stabljika, povijena pod teretom vetrova života. Ova naša prosvetiteljska misija traži celog čoveka. Budući da sam i odeljenjski starešina, ja sam svojim učenicima stalno dostupna. Shvatila sam da sam im postala osoba od poverenja i zato što dopuštam da sve razgovore vodimo na jednoj ravnopravnoj i prijateljskoj osnovi.”

Na proslavi mature (2018)

“Pored rada i reda, koji moraju da budu deo školske atmosfere, mislim da treba odvojiti vreme i za nesporazume koji mogu da se jave na relaciji profesor-učenik. Pokušavam da ne budem sujetna i da saslušam sve ono što mi zameraju učenici. Smatram da u odnosu profesor-učenik sve mora da bude transparentno, pre svega, učenik mora da zna šta se od njega traži. Profesor bi trebalo da bude dobar stručnjak, dobar metodičar, ali i pošten, marljiv i fleksibilan čovek – dobar čovek!”

Kreativna čarolija, Banja Vrujci (2017)
Sa koleginicom Zoricom Anđelić (2014)
Sa bivšom učenicom i sadašnjom koleginicom Valentinom (2018)

“Imala sam sreće da se na mom životnom putu nađu ljudi koji su mi svojim primerom pokazali kakav čovek mogu da postanem. To su, pre svih, moji roditelji, učiteljica, moje profesorke književnosti u osnovnoj i srednjoj školi, Ljiljana Radomirović i Radmila Stanojlović, kao i profesori na fakultetu, Dušan Ivanić i Duška Klikovac, a posebno profesorka Vera Vasić.”

Sa koleginicom Suzanom Miljković (2019)

“Sada imam sreće da mi kolege budu istovremeno i  prijatelji, da sa njima mogu da podelim i profesionalne i lične dileme  ̶  Kaja, Mica, Anđa, Zoka, Lepa, Valentina, Suza, Lucija…”

Sa koleginicama na izletu (2019)

“Verujem da je podrška dragih ljudi veoma bitna za sve što u svom životnom veku preduzimamo. Moj suprug je, takođe, prosvetni radnik, te razume sve moje ambicije, bezuslovno veruje u moje ideje, deli sa mnom iste životne i profesionalne vrednosti.”

Sa suprugom Draganom (2019)

 

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here