Home Predstavljamo ПРЕДСТАВЉАМО: ЗОРИЦА МИХАЈЛОВИЋ, наставница разредне наставе и професорица српског језика и књижевности...

ПРЕДСТАВЉАМО: ЗОРИЦА МИХАЈЛОВИЋ, наставница разредне наставе и професорица српског језика и књижевности – НЕ ПОСТОЈИ ЛОШЕ ДЕТЕ

608
0

Најтеже је писати о себи.

Шта рећи, или шта не рећи.

Била сам млађе, срећно дете у четворочланој породици.

Рођена те 1968. године расла сам у духу пионриске заклетве: „…дајем обећење да ћу марљиво учити и радити, поштовати родитеље и старије и бити веран и искрен друг који држи дату реч.“

Нисам случајно ово цитирала. Tе заклетве сам се придржавала до дана данашњег, па ма колико то гордо звучало.

Одрасла сам у Барама, шумадијском селу, где нас је довело очево занимање агронома. Мама је свој учитељски посао започела у Каменици, под Рудником.

Зорица са братом и родитељима 1970. године

Срећно детињство су ми обележили родитељска љубав, братска подршка, успех у школи до Вукове дипломе, уз све оне благодети које може имати једно дете тог времена. Слушала се „Крила“, гледао се „Опстанак“. Забављали се  на школском игралишту уз лопту и сличице пола-цело, а Загор и Блек су јунаци наших стрипова. Размена салвета и значки је била договарана унапред. Љубавне цедуље су се размењивале веома вешто. Биле су то наше СМС поруке.

Низале се године и након велике матуре у чачанској медицинској школи добих диплому: медицинска сестра педијатриско-васпитачког смера. Мислим да сам кроз тај део образовања схватила да је рад са децом – моја мисија.

У септембру 1986. године полазим на Педагошку академију у Јагодину. Завршавам је у јуну 1988. и звањем наставника разредне наставе крећем у учитељске воде.

Идући маминим стопама, започех радни век у Каменици, неподељена школа. На посао сам ишла 30 километара аутобусом и 4 километра пешке. Пешачећи уз планинске окуке, у школу сам често улазила са ињем на трепавицама. Али искра у младој души топила је и ледени брег.

Прва година радног стажа 1989.

Те 1990. године десио се најсрећнији тренутак мог живота – постах мајка. Борисово рођење је започело моју родитељску мисију. То је променило и оплеменило мој живот. Од тог септембра све је било другачије. Тако су се породичне и пословне воде претакале, преливале. Организација живота се убрзала, али све је то донело нове чари.

Срећна мајка, 1993. година

Након две године прелазим у село Рогојевац које се налази на 17 километара од Крагујевца. Лакше се путовало, а лакше и радило, комбинована одељења. Ту остајем осам година.

Била је то деценија дивне сарадње са децом, родитељима, мештанима, као и са локалном заједницом. Многе акције, многе манифестације, све са циљем да лик учитеља у селу буде оно што треба – стуб просвећености.

Школску 2000. годину сам започела у матичној школи у центру града. Школа „21.октобар“ је једна од елитних крагујевачких школа, а о њеном значају говори сам њен назив. Прво сам радила у целодневној настави, а зати у класичном одељењу.

Радећи у неподељеној, комбинованој, целодневној и класичној настави имала сам прилику да сагледам рад учитеља из више углова. То ми је дало и могућност да осетим да ми часови српског језика дају навеће надахнуће у раду.

Понета том жељом, уписујем 1998. године београдски Филолошки факултет. Услед различитих универзитета (крагујевачки и београдски) ниједан испит није признат. И, тако, полако од пријемног испита, семестар по семестар, студије дођоше до краја.

student Filološkog fakulteta 1998. godine

Бити студент из радног односа није било лако. Срећа ми се смешила од стране несебичне подршке моје породице и од самосталности и зрелости мог сина који је знао за сваки мамин испитни рок како нову офанзиву. У тим данима се изнедрио мој радни мото: мисао једном пробуђена више не дрема.

По стицању знања и звања професора српског језика и књижевности почињем да радим у Основној школи „Мирко Јовановић“ у Крагујевцу, где и сада радим. У предметној настави је било дивних резултата. Највредније поменути је Тршић и треће место на савезном такмичењу. Велика радост!

Погледавши мој радни век, дужи од три деценије, могу тачно поделити на пола у разредној и пола у предметној настави. Тај рад са узрастом од првог до осмог разреда донело је много искушења, искуства, успеха, разних облика рада, сарадње… и тиме довело до закључка: не постоји лоше дете.

Сваки час је нова прича, нова прилика, шанса да се нешто корисно учини, научи. Са тим осећајем улазим у учионицу од првог дана до данас. Час не може имати репризу, јер је сваки за себе нова позорница где се репертоар може најавити, променити, усагласити. Циљ је увек исти: дати од себе најбоље што се може и „извући“ из деце најбоље што се може. Полет у мени расте уласком у учионицу. Ученици су навикли да никада нисам иста. Кажу да им је интеренсантно и да воле када у њима гледам мале људе великог срца.

Еко фестивал, 2015. година

У свом послу једино што не волим то су оцене. Моје искуство говори да хрљење одличној оцени деструктивно утиче на формирање функционалног, применљивог знања. Мислим да је то велики проблем. Деца највише науче када са њима причамо, када их мотивишемо да повезују информације, области. Најсрећнија сам када уочим да то што их научих знају да користе. Најтужније ми је када ми се учини да постају возачи који имају возачку дозволу, али не знају да возе. Чему то?!

Наставна јединица може да се испредаје, али може и да се одложи ако се укаже потреба да поделимо емпатију, да помогнемо некоме. Заправо, у педагошкол раду сви шаблони праве проблем, јер деца не расту по шаблону. Сваки ђак је прича за себе.

Драмака секција, 2012. година

Оваквим мојим ставом јачала је моја професионалност. Размена љубави са децом даје акумулацију снаге којом сам могла да осмишљавам и реализујем увек нове идеје. Разне педагошке ситуације мотивисале су ме да напишем и издам књигу драмских текстова „НА ДЕЧЈИМ КРИЛИМА“.

Дружење са децом уз књигу „На дечјим крилима“

И јесу то била крила дечја, али и моја. Са њима сам стигла и до Москве 2013. године у руску школу „А. С. Пушкин“ као гост- писац на међународном школском позоришном фестивалу „Пушкиново пролеће“.

„Пушкиново пролеће“, Москва, 2013. година

Захвална сам кући ВИТЕЗ из Београда која је издала моју књигу и омогућила да будем учесник многобројних фестивала дечјих писаца широм Србије.

Дугогодишњи рад на припремама за завршни испит довео је и до приручника „Спремимо се за завршни испит“.

У сарадњи са Школском управом вишегодишњи сам члан Окружне комисије при полагању завршног испита, како и еволуације за часове који су снимљени за РТС у 2020. године

Човек ипак не може много тога сам. Сарадници су карика која јача рад и разултате. Са колегиницом Јеленом Антић и часом „Знамените личности 19.века“ освојиле смо награду на конкурсу „Дајем глас за угледни час“. Поред тога, вредно помена је и одржан јавни час о нашем нобеловцу. Цео материјал са тог часа, којим су присутни били видно одушевљени, послат је у архиву Задужбине Иве Андрића у Београду.

Осеђај патриотизма сам већ готово деценију преточила у организовање културних активности у Колу српских сестара у Крагујевцу. Ту је обележавање битних датума, празника, јубилеја, хуманитарних балова.

Коло спских сестара, 2015. година

Кроз сарадњу са свештенством Српске православне цркве у мом граду организовала сам заједничке наступе хора и глумаца. У Духовном центру „Свети Јован Златоусти“ изведена је моја представа „Љубав, вера и нада“. Тада сам добила грамату за ангажованост и успех.

Представа „Љубав, вера, нада“, 2013. година
Грамата

Многе пројекте сам подржала својим учешћем и у раду са Градском библиотеком, Црвеним крстом, Центром за стручно усавршавање.

У пројекту издавачке куће Klett „Читалачки клуб“ један сам од првих реализатора у Србији. Међусобна подршка и рад је остварен и са дечјим часописом „Дечје искре“, као и са КГ новинама где сам радо давала допринос у афирмацији лика просветног радника.

Читалачки клуб

Велика радост ми је извођење мојих сценарија у Књажевско српском театру у Крагујевцу  „Светосавље преко Солуна“ и „Видовдански ситан вез“. Оба наступа су била у извођењу ученика и наставника моје школе. То је посебна нит поноса у мом раду.

Представа „Светосавље преко Солуна“, 2018. година

Кроз три деценије много тога се радило, сарађивало, реализовало на ниво школе и шире.

Тренутак који ме освестио да сам заиста посвећена потпуно свом послу и да га радим са много љубави, био је с пролећа 2017. године када сам сазнала да су ме ученици са преко 70% гласова изабрали за свог најдражег наставника и тиме сам постала добитник плакете „Шешир професора Косте Вујића“.

Избор ученика…

Била сам заиста изненађена и захвалих се речима професора Вујића: „Бићемо запамћени по томе што смо били њихови професори.“

Но, не могу ређи да је ту крај.

Изузетно место у мом раду заузима сарадња са мојим колегама у оквиру дивног колектива. Наша школа има око 1200 ученика, и преко 100 наставника. Атмосфера је више него позитивна. Сарадња у ходу, договори неоспорни, подршка свако свакоме, емпатија немерљива. Једном речју – милина.

Такви људи су ми подршка у свему што радим, као и ја њима. Њихова жеља да изађу из класичне улога наставника довела је до тога да ми укажу поверење и да за њих напишем текст „Чудна шума“. Искуство је непоновљиво. Представа је публику одушевила. Био је громогласни смех, аплауз, честитке, цвеће. То је била круна рада. Али оно што се догађало иза завесе, то се не може описати. Енергија заједништва се месецима осећала ид дана у дан. Понекад је био вулкан задовољства који је од наше школе правио чардак ни на небу, ни на земљи.

Представа „Чудна шума“, 2018. година

„Чудна шума“ је изведена и у Дечјем позоришту како хуманитарна акција за нашег угроженог ученика. Малена публика није веровала да то нису глумци професионалци.

Често кажем: када човек ради оно што воли, он не ради већ ужива. То мислим о свом послу.

Целокупно уживање у раду и сви постогнути резултати дозволили су ми да документујем успех и аплицирам за титулу НАЈНАСТАВНИК ex YU.

Будва, 2019. година

И тако, Будва, 1. јун 2019. и додела титуле. Радост!

Асоцијација НАЈНАСТАВНИК ex YU указала ми је поверење да напишем драмски текст којим је отворена трећа Конференција наставника бивше Југославија у Београду 2019. године. Био је то текст „Са друге стране“.  Глумци су колеге из Тузле. Непоновљиво искуство и задовољство.

Дођох до 2020. године. Најсрећнији тренутак!

Јесен 2020. године и рођење мог унука Војина. Круна материнства је постати бака. То је обојило живот новим емоцијама које су ми дале нов полет и повод за нове успехе.

Мој живот има онолико чари колико сам успела да га начиним квалитетним. Задовољна сам. Са годинама све чешће се латим пера па оставим траг у некој причи, песми, драми. То је моја плима љубави према животу који уме да буде и леп и тежак.

Представа „Српско звоно“

Слободно време: немам га, осим ако решим да га имам. Попуњено је дружењем са драгим људима.

Хоби ми се стопио са послом: писање.

Најтежи тренуци: прерана смрт брата и родитеља.

Најлепши тренуци: рођење мог детета и формирање његове брачне заједнице крунисане рођењем мог унука.

Очекивања од наредних година (ово до 103  🙂 ): здравље, продуктивни спокој, радост и моћи да уживам у свакој лепоти која ме окружује.

Моји ставови: И данас марљиво учим и радим, поштујем све и држим дату реч.

 

SAŠA BOOKS

 

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here