Vesna Ristović je rođena u Kraljevu, kako sama kaže, sada daleke 1971. godine, gde je i ostala sve vreme. Njen grad je za nju poseban po mnogo čemu, kraljevski grad gde je krunisano sedam kraljeva, gde je Ibar posebna reka, gde su livade najmirisnije, a narcisi na Stolovima najlepši kada cvetaju.
“Posao učiteljice je human, radostan, traži da se posvetiš svakom detetu, da svačije potrebe razumes, da pomogneš. U tome je lepota naše profesije. Čuvari smo iskrenih srca, neiskvarenih bića koja treba da se raduju životu. “
“Žiča je”, citira Vaska Popu, “crvena gospođa izuzetne lepote i predstavlja vrata u klisuru Ibra bogatu istorijom i legendama.”
Do sada je objavila 3 zbirke pesama: ‘’Lek trave očajnice’’, ‘’Lasta u sobi bez proleća’’ i ‘’Snovi od čipke’’. Njene pesme su zastupljene u više antologija ljubavnih i dečijih pesama.
O POSLU
“Posao kojim se bavim me ispunjava i oplemenjuje moj život. Ostvarena sam učiteljica i to me motiviše da i dalje inovativno i kvalitetno radim. Svoju kreativnost ispoljavam i kroz pisanje. Bavim se književnim stvaralaštvom za decu i odrasle. Zahvaljujuci tome učestvujem kao gošća u mnogim školama, na festivalima, saborima učitelja, konkursima vezanim za moj profesionalni rad, ali i rad učenika koje podržavam u ostvarenju njihovih ciljeva.
Učestvovala sam više puta na Dečijem vaskršnjem saboru u Mionici gde sam držala dekupaž radionice. Takođe, više puta sam prezentovala primere dobre prakse na Saboru učitelja u Beogradu i Smotri učiteljskog stvaralaštva u Kniću koju organizuje Udruženje gružanskih učitelja.
Gostovala sam na festivalima vezanim za književno stvaralaštvo prosvetnih radnika i u različitim međunarodnim projektima širom Srbije i Balkana. U mom gradu sam koordinatorka projekta „Čitalići”.
Neformalnim obrazovanjem za ljudska prava bavim se više od 15 godina. Oblasti u kojima aktivno učestvujem su: nasilje u porodici, nasilje nad decom, pomirenje na prostorima bivse Jugoslavije.
Realizujem seminare i radionice u oblasti neformalog obrazovanja: javno zagovaranje na temu rodnih politika, učešće žena u smanjenju rizika od katastrofa. Realizator sam i programa stručnog usavršavanja Upotreba lutke u radu sa decom.
Posebno sam ponosna na organizovanje “Živih biblioteka”. To je program koji se odnosi na osnaživanje mladih na razbijanju stereotipa i predrasuda vezanih za mnoge marginalizovane grupe.
Imam zvanje samostalne pedagoške savetnice i vrlo sam angažovana u školi u projektima vezanim za osnaživanje mladih na temu vršnjačkog i porodičnog nasilja, korupcije i mladih, participaciji mladih u javne politike.
Posao učiteljice je izrazito human i kreativan, zahteva posvećenost , ali ako se radi s ljubablju, teškoće se lako prevazilaze.
O ŽIVOTU
Život u savremenenom društvu nije lak tako da je rad u školi ponekad otežan, usporen i naporan. Međutim dobrom organizacijom, ljubavlju, posvećenošću profesiji teškoće se prevazilaze. Ja sve radim s radošću i osmehom.
Svaki moj čas u školi obeleži neka šala i dosetka. Važno je da bude umesno i da se niko ne uvredi. Školski dani treba da predstavljaju radost i sećanja na njih su dragocena, šale treba da obeleže đačke dane.
Posao učiteljice je human, radostan, traži da se posvetiš svakom detetu, da svačije potrebe razumes, da pomogneš. U tome je lepota naše profesije. Čuvari smo iskrenih srca, neiskvarenih bića koja treba da se raduju životu.
O DETINJSTVU
“Detinjstvo mi je bilo vedro i radosno, bez previše materijalnog ali sa dosta ljubavi i razumevanja. Majka domaćica, otac radnik koji je popodnevne sate provodio praveći metalne ograde u komšiluku. S radošću i setom i danas prolazim pored tih ograda koje je pravio. On je odavno sa one strane duge, ali njegov rad je ostao kao spomen na divne dane.
Najviše sreće sam doživljavala kada me otac vozi na bicilklu ka rodnom mu selu. Tu smo vikendima radili poljoprivredne poslove, bili srećni i radosni. Svom ocu sam i posvetila mnoge pesme koje me često rasplaču.
Volela sam uvek da se družim, igram i veselim životu. I danas se družim sa dragim ljudima i često provodim vreme u prirodi.
Zaljubljivala sam i patila gorko zbog neuzvraćenih ljubavi. Bilo je to tako nevino i naivno da se danas smejem čitajući stranice dnevnika. Kad počnes da sazrevaš, počnes i da se smeješ sopstvenim malim glupostima. Uvek sam bila svoja. Danas sam ista, možda još ponosnija i slobodnija.
O ŠKOLOVANJU
Uvek sam bila tu da pomognem drugarima. Tako sam naučena u porodici. Drugovi i drugarice su me voleli. I danas negujem prijateljstva iz detinjstva. Bila sam zadužena da uveseljavam društvo. Da pevam, da se šalim…
Jednom sam htela da ispadnem velika pametnica i da preskocim branu na jednom potočiću. Zaletela sam se i tras!!! Pantalone se napuniše blatom, patike vodom… Kroz grmlje sam se dovukla do kuĆe, samo da me što manje drugova vidi. Ne vredi, sutradan je pola škole znalo kako sam smotana.
Primirila sam se nekoliko dana, pa sam nastavila da pravim nestašluke kad god sam stigla. Uživala sam u svađi sa dečacima. Svemu se danas smejem, onako slatko, od srca.
O LJUBAVI
E, što sam bila baksuz u ljubavi. Uvek mi se sviđao neko kome nisam ja, pa sam bila teško ranjavana.
Moja prva ljubav bio je drug iz klupe. Sve su devojčice bile u njega zaljubljene. A on nežan, crn, veseo i dobar. Učitelj me je počastvovao da sedim ja sa njim. Uši su mi porasle do neba. Brzo sam spustila te uši. Bio je zaljubljen u Gocu.
Nađem opet ljubav i opet mi bude prva ljubav. Svaki put kažes još ova ljubav i neću. Ali ideš opet naglavačke. Razočarala sam se kad sam mu napisala ljubavno pismo, a on ga je pocepao preda mnom.
Bila sam tužna, plakala, a onda sam se izlečila od tih ljubavnih jada kada je naišla nova ‘’prva’’ i večita ljubav.
PONOSNA MAJKA
Ponosna sam i kao majka. Moja ćerka je moj najbolje ostvareni san. Ona je moje dete, moja drugarica i kritičarka svega što radim. Imamo vrlo blizak odnos bez obzira što živimo na relaciji Kraljevo – Novi Sad.
Još uvek živim na neki običan način imam vremena da sa komšijama subotom popijem kafu u dvorištu, petkom posle nastave posedim sa koleginicama u kafiću na ušću Ribnice u Ibar, da spakujem pakete garderobe i podelim onde gde mislim da je nephodno. Zato sam srećna. Sve što radim, radim s ljubavlju i zato sam ispunjena radošću.
PLAČE ZBOG DOKTORA ŽIVAGA
Volim muziku, poeziju i filmove. Plačem zbog Lare i doktora Živaga u filmu koji gledam stalno i iznova. Našeg nobelovca Ivu Andrića citiram kad god mogu, ali i Mešu Selimovića. Naravno, Desanka Maksimovic je ime zlatom zapisano. Od novijih pisaca omiljen mi je Branislav Janković. Njegovi romani i priče me dobro uzdrmaju. Podvlačim ,,moje“ rečenice u njegovim delima. Kao dete čitala sam divnu knjigu ,,Balerina” Nasihe Kapičić Hadžić. Ta divna knjiga me naučila kako u životu treba ostvarivati svoje ciljeve.
Opčinjena sam Bosnom, mostovima i muzikom bilo kog žanra iz tog podneblja. Đuskam uz Bijelo dugme, Crvenu jabuku, Van Goga… Zdravka Čolica ni sa kim ne želim da delim, toliko sam zaljubljena u njega. Uz pop muziku osamdesetih sam se zaljubljivala i odljubljivala.
PIŠE PRVI ROMAN
Presudni događaj u mom životu je bilo je rođenje deteta. Kao majka sam blaga i tolerantna, ali ponosna na ćerku koju sam već izvela na put. Danas sam ostvarena žena sa jasnim aktivističkim stavovima. Život bez nasilja za svakoga čoveka, ženu, dete! Hrana za svakog živog stvora! Mir u svetu, protiv oružja, prisile i ratova!
Javno zagovaram na temu bezbednosti i rodnih politika, dopstupnost informacijama za sve, socijalna pravda, očuvanje zivotne sredine, klimatske promene, zdravlje ljudi, glad u svetu…
Pored posla u školi, završavam obaveze u udruženju koje se bavi nasiljem nad ženama. Vozim bicikl van grada. Praktukujem duge šetnje pored reka. Obilazim manje poznate krajeve Srbije. Volim da fotografišem prirodu i da pišem pesme. Trenutno sam i u fazi pisanja mog prvog romana.
Sa zadovoljstvom sadim i negujem cveće u mom malom dvorištu. To me opušta i relaksira. Usput hranim vrapce zrnima pšenice koje prospem po dvorištu. Čuvam i obožavam mog mačka Lava.