Home Predstavljamo PREDSTAVLJAMO: TATJANA KOVAČEV, UČITELJICA KOJA ŽIVI U SLIKOVNICAMA

PREDSTAVLJAMO: TATJANA KOVAČEV, UČITELJICA KOJA ŽIVI U SLIKOVNICAMA

222
0

Tatjana Kovačev je rođena 20. decembra 1967. godine. Nekada je bila đak u osnovnoj školi ”Bora Stanković” u Karavukovu u Bačkoj, a danas radi u istoj školi kao učiteljica. Njenu porodicu čine suprug, dva sina koji su master inženjeri elektrotehnike – a tu je i jedan četvoronožni član – zlatni retriver Čarli.

Njeni prvi đaci su sada već odrasli ljudi. Neki su ostali u selu, neki su se odselili u druga mesta u Srbiji, a neki su napustili domovinu. Na svakom kontinentu stanuje bar jedan njen učenik. Veoma je obraduju iznenadnim posetama. A kada živite na selu, svakodnevno se susrećete sa svojim đacima i delite njihovu radost i sreću. A radosti je mnogo jer je kroz njenu učionicu prošlo skoro 200 đaka. Sada je u učionici osma generacija učenika. Sada su neki njeni đaci u ulozi roditelja jer su njihova deca u školskim klupama.

Za sebe kaže da je bila stidljiva devojčica. Volela je da čita i priželjkivala je da živi u svetu koji je prikazan u slikovnicama. Želela je da ceo svet i život bude kao iz slikovnica jer je u njima sve bilo lepo, idealno i misli da bi se u tom svetu osećala spokojno i bezbrižno. Bila je opčinjena slikovnicama. Imala je čitavu kolekciju slikovnica o Maji i Saši.

Kad je imala devet godina ispunila joj se želja i dobila je brata kome je dala ime Saša po liku iz slikovnice. Kum mu je dao ime Aleksandar, ali za nju je on Sale kako ga iz milošte zove. Brinula je o njemu i čuvala ga, a i danas brine o njemu jer je oboleo od neizlečive bolesti pre 18 godina. Kada je počela da radi, on je bio u osmom razredu u istoj osnovnoj školi.

Na stranicama njene slikovnice koje je ispisao i ilustrovao život su slike sa nastupa dramske sekcije u srednjoj školi, slike iz srednjoškolskog doma “Brankovo kolo” u Novom Sadu, porodične slike, slike sa putovanja, dodele nagrada, promocije knjige i još nekoliko praznih strana koje tek treba da se ispišu i naslikaju.

Dodela nagrade za monodramu na konkursu Pavle Janković Šole u prostorijama Zmajevih dečijih igara.

Po završetku usmerenog obrazovanja u Odžacima, kao odličan đak i nosilac Vukove diplome, mogla je da upiše bilo koju srednju školu. Veoma je volela građevinu, tačnije želela je da se bavi restauracijom starih zgrada. Razmišljala je o medicini, o glumi, ali izbor je na kraju bila srednja pedagoška u Novom Sadu. Stanovala je u srednjoškolskom domu “Brankovo kolo” u kojem je upoznala i svog životnog saputnika sa kojim je u braku od 1988. godine.

Završila je Pedagošku akademiju i posao dobila u svom rodnom mestu. Maštala je da radi u maloj sredini, u nekom planinskom selu. Iako je rođena u ravnici, voli planinske predele. Verovatno je u genetskom zapisu ostao čvrsto urezan kod predaka. Kolonizacijom su njeni preci doseljeni iz okoline Vranja u ravno, vojvođansko selo. Karavukovo zovu Bačko Vranje jer su se očuvali običaji i dijalekt.

  1. godine je odlučila da upiše učiteljski fakultet u Somboru i stekla je zvanje profesor razredne nastave, mada joj se više dopada naziv učiteljica. Uspešno je odbranila diplomski rad “Udžbenik u savremenoj nastavi”.

Uočila je da je potrebno izvršiti izmene udžbenika i prilagoditi ih savremenoj nastavi. Pokušala je da nastavi sa realizacijom nekih ideja i ponudila saradnju izdavačkim kućama. Razumevanje za neke njene ideje je imala IK “Eduka”. Objavila je radne listove za srpski jezik za prvi razred “Čitalica-pisalica”. Ona je autor većine tekstova u objavljenim nastavnim listovima. Učestvovala je u evaluaciji udžbenika i radnih listova za izdavačku kuću “Klet”.

Oprobala se kao pisac za decu. Napisala je roman “Igrica – lavirint” i još jedan roman koji nije objavljen. Autor je Radionice – razmišljaonice u okviru koje promoviše ljubav prema knjizi i čitanju. Radionica je realizovana u brojnim školama i bibliotekama u Srbiji i jednoj školi u Republici Hrvatskoj. Napisala je i tekstove za lutkarske predstave koje je sama režirala i sa učenicima učestvovala na festivalima na kojima su njeni tekstovi sa ekološkom i vaspitnom porukom nagrađivani i autor je nekoliko pesama koje su objavljene u zborniku pesama “Zauvijek ću biti dete” (Crna Gora) i u časopisu “Čuvari ravnice”. Kao učitelj stvaraoc je dobila priznanje i mesto u elektronskom zborniku “Učitelju u čast”. Njeno ime i stvaralaštvo se nalazi i u “Leksikonu stvaralaca” u izdanju Kleta.

Monodrama “U tuđim cipelama” je nagrađena na konkursu “Pavle Janković Šole” koji raspisuju RTV Vojvodine i Zmajeve dečije igre. Isti tekst je proglašen za najbolji tekst, režiju i izvođenje na Festivalu monodrame za decu u Novom Sadu.

U svojoj školi je pokrenula smotru stvaralaštva učenika osnovnih škola pod nazivom “Pod istim nebom našeg doma”. Cilj smotre je jačanje svesti o multikulturalnosti, podsticanje na toleranciju, prevazilaženje predrasuda o različitostima, prevazilaženje diskriminatornih stereotipa i negovanje narodne tradicije. Dve godine zaredom je smotra bila u kalendaru takmičenja i smotri, ali kasnije nije odobreno. Teme su bile “Detinjstvo i školovanje nekada”, Dečije igre nekada”, “Stari zanati” i “Svadba”. Na poslednjoj održanoj smotri na temu “Svadba” učestvovalo je oko 500 učenika iz 40 škola širom Srbije. Na Saboru učitelja u Beogradu je prezentovala smotru.

Smotra „Pod istim nebom našeg doma“

Kroz razne seminare se usavršava i trudi se da ide u korak sa novinama u obrazovnom sistemu. Sa još dve koleginice iz škole je prisustvovala konferenciji u Grčkoj sa stručnim radom na temu “Edmodo u nastavnom trouglu nastavnik, učenik, roditelj”. Znanje i veštine koje stekla na seminarima primenjuje u radu. Sa učenicima je učestvovala u više projekata na Etvining mreži i sarađivala sa kolegama iz Evrope. Za projekte je dobila nacionalnu i evropsku oznaku kvaliteta.

Na dodeli nagrade „Najbolji edukatori Srbije“

Uređuje blog na kojem su njeni časovi kao primeri dobre prakse, projekti koji su nastali na projektnoj nastavi i drugo. Pesme objavljuje na blogu pod nazivom “Kobajagi knjiga”, a ima i sajt “Igrica lavirint.”

https://podistimnebomnasegdoma.weebly.com/

http://kobajagiknjiga.kovacev.net/

http://igricalavirint.kovacev.net/

https://tatjanakovacev.wordpress.com/

Najveću podršku u radu svakodnevno dobija od supruga i sinova. Oni je ohrabruju i podstiču na stvaralaštvo, raduju se njenim uspesima i smeju se dogodovštinama iz učionice. Sa ponosom je predstavljaju da je nosilac priznanja Najbolji edukatori Srbije koju dodeljuje udruženje “Živojin Mišić”.

“Divim se entuzijazmu kolega. Njihova posvećenost poslu zadire u njihovu privatnost, a i budžet jer kupuju materijale za rad, užinu deci ako su zaboravila da ponesu, donose garderobu svoje dece, knjige i časopise iz svoje kućne biblioteke, šiju lutke, prave makete, donose svoje zavese i delove nameštaja iz svoje kuće, donose poslastice ili voćke iz svog voćnjaka i još mnogo toga. Nadragocenija je intelektualna svojina koju nesebično dele.

Brojni su radovi i primeri dobre prakse koji se dele po društvenim mrežama. Smatram da bi tim vrednim kolegama bila potrebna autorizacija njihovih dela.

Volim rad sa decom i uživam u svakom danu. Najdragoceniji na svetu je dečji smeh, jer zdravo i srećno dete se smeje. Za svoje đake želim školu u kojoj će se osećati lepo i zadovoljno. Nadam se da ću dočekati reformu obrazovanja po kojoj će škola biti po meri deteta.

Ostalo je još nekoliko neispisanih stranica slikovnice mog života. Polako ispisujem redove. Ne žurim. Biram predele koje želim da obiđem, biram i pišem knjige koje ću čitati svojim unucima kad se rode, biram motive za za svoj hobi – slikanje akrilnim bojama.”

 

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here