Home Predstavljamo PREDSTAVLJAMO: TANJA VREČKO – UČITELJICA, NAJBOLJI EDUKATOR SRBIJE, NAJBOLJI NASTAVNIK BIVŠE JUGOSLAVIJE...

PREDSTAVLJAMO: TANJA VREČKO – UČITELJICA, NAJBOLJI EDUKATOR SRBIJE, NAJBOLJI NASTAVNIK BIVŠE JUGOSLAVIJE I VLASNIK CRNOG POJASA U KARATEU

739
0

Tanja Vrečko je rođena 21.8.1974. godine u Kraljevu. Kako kaže, njeno detinjstvo je bilo obojeno divnim bojama.

“Odrastala sam u porodici gde je bilo važno biti vredan, iskren, pošten prema sebi i drugima. Moji roditelji, Ljiljana i Milan, mi nikada nisu farbali oblake, već me podsticali da ih obojim bojama koje sama stvaram. Samo tako sam mogla da budem ponosna na ono što radim i što postižem. Mama je uvek potencirala da su ona i tata uvek tu za mene, ali da sama treba da krčim svoj put kako mislim da je najbolje. Znala sam da su tu kao podrška u svakom trenutku. Imali su poverenja i verovali da sam dovoljno zrela i samostalna da mogu proceniti situaciju u kojoj se nalazim i reagovati najbolje što znam.”

SPORT KAO POKRETAČ

“Moj tata je bio sportista, karatista, ali i prosvetni radnik. U ta srećna vremena, kada nije bilo interneta, mobilnih telefona i ostalih stvari koje su nas odaljavala jedne od drugih, vodio je svoje đake i sportiste na logorovanja na planinu Goč, nadomak Kraljeva. Spavali smo u šatorima. Tako smo moj brat Slavko i ja, oš kao mali, osetili šta znači biti deo prirode. Poseban doživljaj su bile noćne šetnje, kao i to kada smo pravili trap (mesto u zemlji gde smo ostavljali hranu – prirodni frižider), samostalno pravili jela, papratima čistili šatore u kojima smo spavali. Kad padne mrak, velika zanimacija je bila lov na svice. Naš logor je imao svoju zastavu koja se svakog jutra podizala. Obožavali smo dežurstva u logoru, kao i logorsku vatru koju smo ložili svake večeri. Još uvek mogu da osetim miris kobasica i kukuruza koje smo pekli na njoj. Prvo bi ih stavili na štap koji smo pravili, a onda uz pesmu i pričanje raznih dogodovština sa treninga i putovanja, pekli. Jutarnje trčanje po planini do jezera bila je rutina. To su bili dani koje ću uvek pamtiti.

Nekakav prirodni sled je bio da se i sama bavim karateom. On te ne uči da budeš bolji od drugoga, već da budeš bolji nego što si bio juče, a to je ono što uvek imam na umu i što učim i svoju decu, ali I đake. Ovaj sport je postao deo mog života već od moje pete godine. Bavljenje njime i ono što naučiš na treninzima, ne samo pokrete, kate, već i to kakav treba da budeš kao čovek, puno su mi pomogli kasnije u životu.

Sa svojih devet godina položila sam za crni pojas i postala majstor karatea. Bila sam i petostruki prvak Srbije. Najveći uspeh sam postigla u Kruševcu, 24. novembra 1984. godine, na tatin rođendan. Tada sam postala prvak Jugoslavije u pojedinačnoj konkurenciji. Uvek ću pamtiti sva ta divna putovanja i druženja sa decom iz cele Jugoslavije, koja nije bila mala država. Još uvek održavam kontakte sa mnogim sportistima koje sam tada upoznala. Na jednom od tih takmičenja upoznala sam i svog supruga, Igora. Karate je sada naš porodični sport. I naša deca, Aca i Ana, takođe su nosioci crnog pojasa.”

JEDNOSTAVNO SE RODIŠ KAO UČITELJICA

Mislim da sam rođena sa željom da budem učiteljica. Prvo sam učila svoje lutke, a onda mlađu decu iz komšiluka. Bila sam fascinirana tim pozivom. Poštovanje koje sam imala, pre svega prema mojoj učiteljici, Nataliji Gavrilović, bilo je i sada je ogromno. Uvek je bila učiteljica kakva sam želela da budem. I dan danas svratim do nje da je obiđem i ispričam joj kako napreduje moj rad sa decom. U jednom razgovoru, rekla mi je kako me je gledala kada sam gostovala na RTS i da je bila jako ponosna. Taj dan ću uvek pamtiti.

Prva generacija na kraju osmog razreda

Srednju pedagošku školu, kao i Višu školu za obrazovanje učitelja, završila sam u Kruševcu. To je grad koji je posle Kraljeva bio moj posebno važan grad. U ovoj školi sam naučila osnove na koji način učiti decu, ali i razumeti njihove potrebe. Po završetku školovanja u Kruševcu, počela sam da radim. Bilo mi je važno da pokušam sama da nastavim školovanje bez pomoći ili uz manju pomoć roditelja. Fakultet sam završila u Beogradu, gde sam završila i Specijalističke studije. Sve ove godine školovanja da budem učiteljica, pokazale su vidni napredak u širokom sagledavanju našeg zanimanja.

Najbolji edukatori Srbije

Od samog početka bilo mi je bitno da se deca uz mene u školi osećaju prijatno, kao svoj na svome. Trudila sam se da od sebe dam najbolje i deca su to videla kao podsticaj. Inovacije u nastavi kao i upotreba digitalnih uređaja su nešto što pratim i koristim od samog početka mog rada. Puno su zastupljene u mom radu sa decom. Ali, važno mi je da one budu u funkciji osvajanja novih znanja, a ne da same sebi budu svrha. Volim da decu odvedem u prirodu, vodim ih na pijacu, muzeje, filharmoniju, observatoriju, Narodnu skupštinu… Stalo mi je da upijaju znanja sa svih strana i umeju da ih primene u svakodnevnom životu. Bavljenje sportom, odlazak u muzičku školu i druge vidove vannastavnih aktivnosti zaista podržavam jer mislim da je škola i van škole. Na taj način i ja učim od njih.

Radim u Osnovnoj školi “Mladost” u Novom Beogradu. U njoj zaista imam mnogo mogućnosti za kvalitetan rad i podršku, kako kolega, tako i rukovodstva škole koje ima sluh za nas. Isto važi za svakog kolegu iz škole koji želi da proba nešto novo, drugačije.

Nije posao nego avantura

U dosadašnjem radu sam održala mnoge časove koji su ocenjeni kao dobri primeri učiteljske prakse i time se zaista ponosim. Godinama sam učila od starijih kolega kako treba raditi, a sada i od mlađih, koji imaju sveže ideje. Prva nagrada 2011. godine za primere dobre učiteljske prakse, u organizaciji Društva učitelja Beograda, bila je izuzetan podsticaj jer sam shvatila da neko stručan moj rad ocenjuje kao veoma uspešan. Inovacija je bila uvođenje kompjuterske igrice “Brdašce” u obradu sabiranja brojeva do 10 sa prelaskom desetice. Ta moja gusenica u igri, pomogla je ne samo mojim đacima, već i mnogim drugim mališanima da na zanimljiv način nauče ove sadržaje.

Zajedno u školi i van nje

U takvom radu zaista sam uvek imala podršku i saradnju sa roditeljima mojih đaka. Veoma mi je važno da u razgovoru sa roditeljima istaknem da smo na istoj strani, dečijoj. Nikada “ne obaram ruke” sa roditeljima. Važno mi je da čujem njihovo mišljenje i zajedno dođemo do rešenja problema kada ga dete ima. Znam da je važno da vidim stvari njihovim očima i iz njihovog ugla, kako bi ih bolje razumela. Roditelji i deca treba da shvate da smo svi mi u jednom timu i u tom slučaju rezultati ne mogu da izostanu. Tako izgrađeno međusobno poverenje i odnos partnera u usvajanju gradiva, ali i učenja o životu i prijateljstvu, dovodi nas do kvalitetne nastave.

Tada su moji đaci kreativni, brzi, uvek spremni da reaguju, pomognu, razmišljaju i donose zaključke i odluke. Oni su moja snaga i nepresušni izvor pozitivne energije i novih ideja vezanih za nastavu.

Posle fakulteta, uz podršku i podstrek supruga, nastavila sam školovanje i završila Specijalizaciju iz metodike matematike, a i stekla sam zvanje pedagoški savetnik.

Godinama, nizale su se i druge nagrade, kao potvrde da sam na pravom putu. Nosilac sam nagrade “Najbolji edukatori Srbije” za 2016. godinu. Za tu prestižnu nagradu prijavili su me đački roditelji, a ja sam za to saznala tek kasnije. Meni važna nagrada je i titula Najbolji nastavnik bivše Jugoslavije”, dobijenu od ANN EX YU (Asocijacija najboljih nastavnika bivše Jugoslavije). Najveći benefit ovih nagrada je upoznavanje i kontakt sa nastavnicima iz cele Srbije i susednih država. Već godinama razmenjujemo iskustva u mnogim oblastima i jedni drugima smo velika podrška.  Najvažnije mi je bilo, a i sada mi je važno da mogu konkretno videti gde je moj rad iz ugla drugih kolega, čiji rad neizmerno poštujem.

U jednom periodu sam za jedan portal pisala tekstove vezane za nastavu i moje gledište na nju. U tome su mi pumo pomagale moja majka i sestra Jasmina. One su bile moja podrška i pravi iskreni kritičari sa kojima sam uvek znala da li sam na pravom putu. Svojim komentarima i našim diskusijama podstakle su me da svoju kreativnost i motivisanost usmerim tako da želim da pobedim sebe, a ne druge, na čemu sam im jako zahvalna.”

MI SMO EKIPA

“Važno mi je da đake naučim da misle, povezuju i primenjuju znanja, umeju sami da osvajaju nova. Učim ih da pažljivo slušaju jedni druge i oslobode se javnog nastupa. Obožavaju da sami osmišljavaju časove i budu učitelji.

Ponosna sam na njihove i međusobne odnose kao i osećaj pripadnosti odeljenjskoj porodici. Pokušavam da sagledam njihove mogućnosti, ali da im dam šansu i podršku da dosegnu visine za koje nisu bili svesni da mogu. Već godinama se trudim da pronađem ono u čemu su najbolji i podstaknem ih da to i pokažu. Brojne nagrade su osvojili u pisanju pesama, slikanju, matematičkim takmičenjima i sportskim takmičenjima. Važno mi je i da se svako od njih raduje uspehu svojih drugara i da im je to podsticaj da se još više trude. Moj najveći uspeh je da ih naučim da nije važno da budu bolji od drugoga, već da budu najbolji što mogu, ali i da je savršenost u nesavršenosti. Tako znaju da nije važno da li smo pogrešili, već da li smo iz toga nešto naučili i krenuli dalje.

Svaka generacija učenika je drugačija i time kod mene podstiče da sa svakom od njih realizujem nove projekte, domaće i međunarodne. Znam da time svako od nas, kako oni tako i ja, širimo svoje vidike i učimo jedni od drugih. U okviru međunarodnog projekta “Magična interkulturalna mreža prijateljstva”, uz beskrajno zanimljive zadatke koje je trebalo realizovati, upoznali smo i drugare iz Hrvatske, Makedonije, Turske.

Svoje likovne radove smo u nekoliko navrata prodavali na novogodišnjim i uskršnjim bazarima koje smo organizovali. Tako smo se učili preduzetništvu. Od novca koji smo sakupili bili smo na izletu, posetili zoovrt, kupili lopte. Đaci su bili ponosni na sebe i ono što su postigli. Svake godine se trudim da đake I njihove roditelje obradujem kalendarima za predstojeću godinu.

Ako shvatimo da zajedno sa decom činimo ekipu, znaćemo i kako da ih dovedemo do cilja. Čineći njihovo detinjstvo lepšim i sadržajnijim, a školu mestom za igre bez granica, lakše i bolje će rešavati svaki zadatak i problem koji stavimo pred njih.

Verujem da radim pravu stvar i da šaljem svetu pametnu decu koja imaju svoje mišljenje i ne boje se da ga iskažu. Često se pitam da li je taj isti svet dovoljno zreo da shvati njihovu vrednost. Volim da mislim da su oni generacije za budućnost i da im je nebo granica.”

NA KORONU GLEDAM KAO NA IZAZOV

“Poslednje dve godine smo svi svedoci koliko je korona uticala na obrazovni sistem, ali I na svakog od nas pojedinačno. Mogla sam da se osećam loše, da nalazim izgovor da manje radim, nastavu u ovim uslovima smatram nedovoljno kreativnom i uspešnom. Ipak, odlučila sam da iz ovih uslova izvučem maksimum, najbolje za moje đake i mene. Imala sam prilike da upoznam različite platforme, programe i pravim tv časove. Već nakon kratkog vremena od početka pandemije, pretraživanjem interneta, pronašla sam mogućnost da sa decom imam video komunikaciju. Njihovoj i mojoj sreći nije bilo kraja. Tako smo virtuelno slavili rođendane, slave, realizovali časove. Posebno bih istakla časove fizičkog vaspitanja. U rad su se deca uključivala sa različitih mesta u Srbiji i zajedno vežbali. Jednom prilikom, razmišljajući o tome šta bih mogla zanimljivo sa raditi sa njima, došla sam do ideje koja ih je oduševila. Učili smo da ušivamo čarape. Učila sam ih kako se provlači konac kroz iglu, kako ušivati čarape, a da se ne ubodemo. Oni su bili oduševljeni i ponosni na sebe i svoj rad. Svakoga dana, od 17h sam držala dopunsku nastavu za decu kojoj nešto nije bilo jasno. Đaci su naučili kako da koriste internet, različite aplikacije i programe. U radu mi je mnogo pomogao moj sajt “Baš je lepo biti dete”. I pre pandemije sam sajt koristila kao jednu vrstu komunikacije sa decom i roditeljima. U vreme kada smo imali potpunu “on lajn” nastavu, naučila sam da pravim i video časove, kao što su bili oni na TV. Deca su imala prilike da baš od mene čuju novu lekciju, a nakon toga smo, u “on lajn” komunikaciji, dodatno diskutovali o sadržajima.

Ove školske godine, zbog toga što smo povremeno imali i učenike koji su bili bolesni od korone, časove sam i za njih držala putem  ”Microsoft Teams”. On nam je omogućio da su svaki čas deca kod kuće imala priliku da u realnom vremenu učestvuju u radu.”

PORODICA JE NAJVEĆI POKRETAČ

“Na kraju dana, najvažnije mi je da je moja porodica na okupu i da smo srećni što imamo jedni druge. Moj suprug Igor je moja najveća podrška i vetar u leđa. U životu sam imala neke jako teške momente i shvatila sam koliko mi je važno što je uvek uz mene. Kad god sam posumnjala u neku svoju odluku ili se dvoumila, on je bio tu da me bodri i pomogne u tim situacijama. Vera u mene i njegova pozitivnost, iz dana u dan utiču da budem sigurnija u sebe i imam osećaj da sam na pravom putu.

Najponosnija sam na moju decu, Anu i Acu. Uvek mi je bilo važno da oni rastu u dobre i kulturne ljude, koji veruju u sebe.  Bave se sportom od malih nogu i veoma su uspešni u tome.

Sada su već u godinama da možemo da pričamo o svemu, aIi i da me savetuju. Iako imaju petnaest i osamnaest godina, oni su već pravi ljudi od poverenja. Imaju svoj stav i umeju da ga iskažu, a da nas kao roditelje ne uvrede. Probleme rešavamo zajedno, ali i dajemo prostora jedno drugome. Svi se trudimo da budemo tim koji pobeđuje.

Ti naši međusobni odnosi i ljubav koju delimo, uvek su bili i biće ono sa čime se ponosim. Znam da me u našem domu svakoga dana čeka najvažnija trojka u mom životu zbog koje se osećam sigurno, voljeno i znam da će svaki novi dan doneti dobro.

Okružena ljudima koje volim, cenim i čije mišljenje poštujem, uvek sam motivisana za sadržajniji život!

Dennis S. Brown kaže da je “jedina razlika između dobrog i lošeg dana naš stav.” Tako se i ja trudim da uvek nalazim način da ulepšam naš život, a ne izgovor da se ne suočim sa situacijma koje nam život donosi.”

 

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here