Drugi o Suzani:
UČITELJICA КOJA DECU ČUVA I BRUSI КAO DIJAMANTE,
UČITELJICA КOJA STVARA ČAROBNE STVARI ZA SVOJE UČENIКE,
ČAROBNJAК PROSVETE,
BISER UČITELJSКE PROFESIJE,
NAJBOLJI EDUKATOR SRBIJE (2014.),
NAJUSPEŠNIJA ŽENA U POSLU (2015.),
PROSVETNI INOVATOR U RAZREDNOJ NASTAVI,
SAMOSTALNI PEDAGOŠKI SAVETNIK,
UČITELJICA ČIJI SU UČENICI U NJENOJ GLAVI, U RAZMIŠLJANJIMA, U SRCU, KOJA INSPIRACIJU TRAŽI U DEČJOJ ISKRENOSTI, ČISTOTI NJIHOVE DUŠE I DOBROTI.
Rođena sam 1967.godine u najvećem gradu jugoistočne Srbije, jednom od najstarijih gradova na Balkanu, rodnom mestu cara Konstantina Velikog, kao i careva Konstancija II i Justina I, gradu poznatom kao “Kapija Istoka i Zapada” zbog svog geografskog položaja – Nišu.
Moju porodicu čine suprug Nebojša, sin Nemanja – master inženjer arhitekture, ćerka Anđela -master biolog i četvoronožni član – pomeranac Coco.
Iz osnovne škole “Branko Miljković” izašla sam kao tinejdžerka, 1982. godine i u nju se ponovo vratila 1993. kao učitelj.
Volim decu, volim da podučavam i zato sam učitelj. Učitelj nikada ne može da ostari, učitelj je uvek mlad uz decu uz koju i on sam raste. Srećna sam što radim posao koji volim i uživam u tom radu.
Mišljenja sam da je posao učitelja najteži, ali ujedno i najlakši; najlepši, ali i najodgovorniji. Radimo sa živim dijamantima koje treba brusiti, čuvati, pratiti i otvarati im vrata znanja na putu njihovog odrastanja, kako bi ih osposobili za život da od njih postanu dobri ljudi.
I posle dvadeset osam godina rada sa decom, spremna sam da učim, da pitam, da svoje znanje nadgrađujem, da naučeno primenim u praksi. Verujem u mogućnosti učenika da uče i razvijaju se kao ličnosti. Spremna sam da sa puno poštovanja i ja učim od svojih đaka i znam da će, ono što gradim s ljubavlju i istinom, ostati zauvek.
Od početka rada radila sam na svom usavršavanju lika prosvetnog radnika, pre svega u radu sa učenicima, kako u individualnom pristupu svakom učeniku, tako i u socijalnoj adaptaciji dece koja zahtevaju dodatnu podršku u obrazovanju i učenicima pripadnicima drugih nacionalnih manjina. Sa roditeljima ostvarujem dobru saradnju koja se zasniva na poverenju, privatnosti roditelja i autoritetu koji posedujem kao stručnjak.
Pokazujem interes za sve oblasti rada u školi i široj društvenoj zajednici, visok stepen kompetentnosti za nastavnu oblast, predmet i metodiku nastave, poučavanje i učenje, podršku razvoju ličnosti učenika, komunikaciju i saradnju.
Angažujem roditelje i ostale partnere u obrazovno-vaspitnom procesu u ostvarivanju obrazovno-vaspitnih aktivnosti u skladu sa njihovim interesovanjima i mogućnostima. Takođe, koristim mogućnosti društvene zajednice za podsticanje razvoja dece.
Rad u okviru ovog zanimanja doživljavam kao jedan ogroman lavirint. Putevi do uspeha nisu pravolinijski. Dešavalo se često da naiđem na zid ili se vrtim u krug. Ne smatram sebe ni pametnijom, ni manje pametnom od svojih kolega, ali jesam od većine upornija u ostvarivanju postavljenih ciljeva.
NAGRADE, PRIZNANJA, POHVALE…
Dobitnik sam brojnih nagrada, priznanja, pohvala i zahvalnica (Najbolji edukator Srbije 2014. koje dodeljuje Udruženje za podsticanje preduzetništva „Živojin Mišić“, Plaketa za izuzetne rezultate u profesionalnom radu i afirmaciji Učiteljskog društva i profesije u školskoj 2013/2014.god. koju dodeljuje Učiteljsko društvo Niš, Plaketa „Najuspešnija žena u poslu 2015.god.“ koju dodeljuje Unija zanatlija i preduzetnika regiona južne Srbije, Plaketa Fondacije „Uhvati život“ (Obrazovanje plus) za doprinos obrazovanom društvu u kome se neguju ljudske vrednosti povodom raspisanog konkursa „Žana Borisavljević 2016.“, nagrađena za prosvetnu inovaciju u razrednoj nastavi koja nosi naziv čuvenog kikindskog učitelja Dimitrije Mite Čipčića, nagrađena za najuspešniju prezenzaciju na konkursu „Digitalna riznica znanja“ od strane Privrednog društva za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava doo BIGZ ŠКOLSTVO, nagrada na brojnim takmičenjima, festivalima i smotrama na kojima sam učestvovala sa svojim ili radovima svojih učenika).
Autor sam više radova uvrštenih u javno dostupne Baze radova i više članaka u Prosvetnom pregledu.
Prezenter sam primera dobre prakse, radionica, kao i radova nastalih na radionicama ili u projekatima. Кao aktivni stvaralac koji se po objektivnim rezultatima izdvaja u svojoj profesionalnoj populaciji našla sam se u „Leksikonu stvaralaca u preduniverzitetskom obrazovanju i vaspitanju“, dr Milenka Кundačine.
ULAŽEM SEBE U TA MAJUŠNA BIĆA
Kada je u pitanju način moga rada uvek polazim od ishoda odnosno kakav će učenik koji dođe u prvi razred izaći iz moje učionice nakon četiri godine?
Ulažem sebe u ta majušna bića i trudim se da ih naučim da je i hodanje po trnju život. Trudim se da uvek budem u toku savremenih novosti u profesionalnom usavršavanju, da deci uvek budem na usluzi, da ih naučim razmišljanju, da ih koliko mogu spremim za svet u koji idu.
U periodu druženja od četiri godine moji mališani: bace otpad, ali nauče da ga pokupe, sade prve sadnice, upoznaju se sa preduzetništvom i uče da rad može da se unovči, učesnici su raznih manifestacija, radionica, projekata, raznolikim aktivnostima obeležavaju važne datume, organizatori su humanitarnih aktivnosti, savladavaju nastavne sadržaje kombinacijom tradicionalne i savremene nastave, uče šta znači imati i biti prijatelj, stiču osećaj kako je odvojiti se od svojih roditelja na nekoliko dana, proslavljaju rođendane, nauče da fotografišu, poziraju i glume, iznenade pažnjom najbliže…Radimo, družimo se i ostavljamo trag. Zajedno se radujemo i ponosimo postignutim uspesima, cenimo krupne stvari ali i sitnice koje život znače, neuporedive, nesvakidašnje, neobične, neprocenjive vrednosti, koje se ne kupuju već daruju- tek onako…
Moji učenici liče na bojice. Svako dete-jedna boja, nijansa. Ali, kada se te boje pomešaju, stvara se prelepa slika.
I, sve ovo ne bi bilo ovako da nije roditelja. Deca jesu u mojoj glavi, u mojim razmišljanjima , u mom srcu. Njihova iskrenost, čistota duše i dobrota moja su inspiracija. Međutim bez pomoći njihovih roditelja, bez umeća da prate moj korak i daju mi podršku u ovome što radim, moj rad sa decom ne bi izašao iz anonimnosti.
DETINJSTVO
Kada sagledam svoj dosadašnji život, detinjstvo je najdivnije doba – bezbrižno, razdragano, prepuno dokonih igrarija. Ne postoji čovek koji ne voli svoje detinjstvo, ma kakvo ono bilo i prosto je normalno da o njemu govorimo samo najbolje i najlepše stvari.
Detinjstvo sam provela u svom rodnom gradu i bilo je vezano za određeni krug ljudi: mamu Momirku, tatu Milana, sestru Vericu (kojoj sam zahvalna za ime koje mi je odabrala) i drugove iz tog doba. Bila su to druga vremena i živelo se veoma tiho i skromno. Reč roditelja se slušala i poštovala.
Dok nisam porasla i mogla da brinem o sebi čuvala me sestra. Mama je radila dvokratno u tadašnjoj trgovini Zanat-servis, a tata u Mašinskoj industriji. Odlazili su na posao u ranim jutarnjim satima još dok smo nas dve spavale. Buđenje je bilo uz sladunjav miris bele kafe i prženica ostavljenih na sto i prekrivenih uštirkanom platnenom salvetom. Do povratka roditelja sa posla sestra i ja ostajale bi u zaključanom stanu poštujući zahteve: ne otključavati ulazna vrata, ne izlaziti van, ne primati nepoznate osobe u stan, ne dirati električne aparate u kući, ne uzimati oštre predmete, ne…., ne…, ne…
Bila sam tiha, mirna, ćutljiva i nenametljiva devojčica. Često sam satima sedela ispod stola i igrala se lutkom. U tom period lutka je bila moja najbolja drugarica. Sa njom sam razgovarala, njoj sam “čitala” i pokazivala ilustracije romana “Hajdi” Johane Špiri, njoj pevala pesmu naučenu od dece iz ulice, pesmu čije reči ni sama nisam razumela, jer su, kako su deca govorila, bile na latinskom jeziku.
Jednog jutra sam, iako su nam oštri predmeti bili strogo zabranjeni, iz fijoke krišom, da sestra ne primeti, uzela makaze. Želela sam da ulepšam haljinu svoje lutke. Neveštim pokretima seckala sam haljinicu sa svih strana. Svaki naredni rez pravio je sve veću štetu. Kada je sestra videla moje remek delo razrogačila je oči i prošaputala: “Ubiće te majka!” Tužna što sam upropastila haljinu lutke i u strahu od mamine reakcije kada se vrati sa posla odlučila sam da popravim situaciju i “sašijem” novu haljinu. Tumarala sam po kući tražeći material. Iz fijoke sa čarapama sam izvukla od pet različitih pari sestrinih dokolenica po jednu i bacila se na posao. Makazama sam prerezala vrhove i napravila otvor za glavu, a sa strane po dva reza – za ruke. “Mama će biti oduševljena”, mislila sam. I, bila je! Moja lutka je umesto jedne imala pet različitih haljina, sestra pet rasparnih dokolenica, a ja zabranu izlaska narednih nedelju dana.
NIŠ – PIROT – NIŠ
Želja da završim Pedagošku akademiju samo je pojačana i ustoličena nakon završene osnovne škole.
Odlazim u Pirot i postajem đak Pedagoške akademije “Edvard Kardelj”. Period naredne četiri godine obeležio je odvajanje od porodice, osamostaljivanje, sazrevanje, sticanje ogromne odgovornosti ali i novih poznanstava, druženja i simpatija.
Nakon apsolviranja i povratka u rodni grad započinjem vezu sa mladićem iz komšiluka i nakon nekoliko meseci započinjemo zajednički život koji traje trideset jednu godinu.
Naš brak obogatila su dva divna bića, naša deca Nemanja i Anđela sa kojom sam se na putu njihovog odrastanja iznova vraćala svom detinjstvu i po ko zna koji put ga doživljavala.
Sa prvim danima stupanja na posao u bistrim okicama, iskrenim osmesima, suzama i nestašlucima svojih učenika prepoznavala sam nekadašnju sebe i svoje školske drugove i drugarice. Iako je to doba davno ostalo iza mene, u duši sam ostala dete koje se uvek rado seća svog detinjstva.
VAŽNIJE MI JE RAZUMETI NEGO BITI U PRAVU
Dopuštam sebi neugodan luksuz da promenim svoje mišljenje, jer mi je važnije razumeti, nego biti u pravu. Ne razmišljam o tome šta drugi misle o meni. Čuvam svoj integritet. Ne odričem se sebe i onog što jesam da bih zadovoljila tuđa očekivanja. Sve što radim, ne radim zbog prestiža, slave, dokazivanja, već zato što me veseli i ispunjava. Nagrade dodju i prodju. Nemam vremena da se duže radujem. Učenici i rad sa njima ne čekaju. Novi dan-novi izazov i mogućnosti. Sve nagrade, mojoj struci i meni lično, predstavljaju ohrabrenje i dokaz da je uspeh dostižan i moguć ako ste posvećeni profesiji na pravi način.
Negujem strpljenje. Ne očekujem da će se išta vredno dogoditi preko noći. Da bi biljka procvetala potrebno je vreme.
Pronalazim vreme za čitanje dobre knjige, slušanje muzike i sanjarenje uz nju, dosadu, spavanje. Najbolje ideje dolaze kada se prestanem svesno truditi izazvati ih. Nisam zbog posla zaboravila uživati u životu. Onim čime ispunjavam svoje dane, ispunjen je i moj život.
„Imati srce deteta nije sramota. To je čast.“
Ernest Hemingway
