Home Predstavljamo ПРЕДСТАВЉАМО: МОМЧИЛО СТЕПАНОВИЋ, дипломирани учитељ – мастер

ПРЕДСТАВЉАМО: МОМЧИЛО СТЕПАНОВИЋ, дипломирани учитељ – мастер

534
0

Момчило Степановић, дипломирани учитељ – мастер, самостални педагошки саветник, аутор „Креативене математике“, „Креативне школице успеха – Одрасталица“, оснивач удружења „Креативни учитељи“, члан Менсе Србије…

Драга децо, дали су ми име Момчило по једном јунаку из народних песама. Док сам био мали нисам волео своје име јер се нико у мом окружењу није тако звао. Тада сам мислио да име одређује ко си и шта си, а заправо тај задатак припада породичном имену, односно презимену. Наше презиме Степановић моји давни преци су добили захваљујући извесном Степану који се у мој родни Крнић доселио из Херцеговине, а за којег историчари кажу да је по женској линији потомак Немањића.

Иако нас је некада у Крнићу било много, изгледа да нас Степановиће не држи једно место. Више нас има по свету, него тамо одакле потичемо. Најпознатији изданак наше лозе је славни војвода Степа, на шта смо јако поносни.

Имао сам срећу да будем рођен на селу и да детињство и младост проведем дружећи се са природом. Иако ми се тада чинило да је живот на селу тежак и да је живот у граду квалитетнији, сада видим и знам да природне лепоте ништа не може да замени.

У почетку мог школовања, учење ме баш и није привлачило. Више сам волео да трчим за лоптом. Да се не збуните, то трчање за лоптом и ми смо звали фудбалом а појма нисмо имали да је фудбал нешто сасвим друго – озбиљан посао за мали број одабраних људи.

Нисам био баш савршен ученик, а нисам баш волео ни да радим у пољу. Када год су на село долазила деца из града, а то се често догађало, било ме је срамота што морам да чувам стоку и помажем у сеоским пословима. Осећао сам се некако мање вредним и битним. Ни слутио нисам да је то било јако добро за мене. У ствари, видео сам шта деца из града имају, али нисам видео шта немају – ВЕЗУ СА ПРИРОДОМ.

У време мог детињства родитељи нису много бринули о томе како да деци испуне жеље. Било им је важно да обезбеде боље услове за живот породице. Моји родитељи бавили су се ратарством, сточарством и повртарством. Радило се од јутра до мрака свакога дана, осим на верске празнике. Два пута годишње, на нашу славу Светога Луку и преславу Светога Илију, код нас се окупљала шира породица. Верски празници били су заиста празници. Сва деца волела су их због журки на отвореном – вашара. Тада смо облачили свечана одела и молили се да тог дана не пада киша.

И поред свог изобиља природе у којем сам одрастао, осећао сам неки недостатак. Временом, у мени се ширила некаква празнина. Тада сам разлог за празнину видео у сеоском начину живота. Прошло је пуно година док нисам открио да је прави разлог празнине била моја преосетљивост и пренаглашена потреба за пажњом и љубављу. Колико год да је то у почетку било болно, сада знам да је управо то оно што ме је ојачавало и подстицало да користим своју памет.

Желећи да савладам празнину у себи, некако сам схватио да за то постоји само један пут – школа. Празнина услед које сам размишљао другачије од већине вршњака, неприметно и неочекивано, почела је да даје све боље резултате. Док већина мојих другара није имала појма зашто се иде у школу, ја сам то одлично знао. Имао сам свој циљ. Док су другари мислили само о игри и избегавању школских обавеза, ја сам се на обавезе брзо навикао. Схватио сам их као важне и то је било довољно да и без много труда и рада постанем успешан.

Оно о чему размишљамо – то постајемо.

То што ме је у почетку болело, и чинило да се осећам лоше, научило ме је да мислим. Иако се са књигом нисам пуно дружио, из разреда у разред био сам све успешнији. Школа ми је ишла од руке боље него трчање за лоптом од ноге. За дивно чудо, тамо где су моји другари имали највише муке, ја сам се сјајно сналазио. Математика ми је од самог почетка ишла најбоље и била мој омиљњни предмет.

Колико год да са учењем није било неких већих проблема, толико их је било у комуникацији са вршњацима. Сметало им је што сам другачији, што другачије размишљам, што сам стидан и што нисам желео да учествујем у њиховим забрањеним играма које су подразумевале тајне активности, нешто скривено од родитеља, ситне и крупне пакости, бежање са часова, прављење штете, непослушност… Било ми је тешко да им објасним да нисам кукавица која се плаши, већ да другачије размишљам и да сматрам да то што чине није добро.

У то време о размишљању нисам знао баш ништа. Мислио сам да сви људи живе и размишљају на исти начин, да имају исте жеље. Нисам умео себи да објасним како то ја не волим оно што сви воле и зашто ме вршњаци не разумеју. Често сам помишљао да нешто са мном није у реду.

Сада ћу вам као учитељ открити једну малу тајну и поделити са вама важну лекцију. Размишљати се може на више начина. Као што кромпир можемо, скувати, испећи или испржити, слично је и са мишљењем. Мисли могу да се пеку, кувају или прже, у памети, у машти и у срцу. Када размишљамо да ли је нешто лепо и пријатно, тада размишљамо маштом и осећањима. Док смо мали тако откривамо и упознајемо свет. Када порастемо и пођемо у школу, време је да више не размишљамо само да ли је нешто лепо и пријатно, већ и да ли је то добро, корисно и испарвно. Тада почињемо да користимо своју памет. До поласка у школу и није толико важно колико смо паметни јер до тада уместо нас мисли неко други. Када пођемо у школу најкорисније што можемо да урадимо за себе јесте да користимо памет. Има пуно деце која су јако паметна, али која ретко када користе своју памет. Она воле скуван кропмир, а помфрит и не пробају. Сада имам јако добру вест за вас. Деца која користе своју памет постају још паметнија. Ко размишља маштом, он је маштовит и постаје све маштовитији, али ако при том не користи памет, онда као да није паметан.

Користити памет значи размишљати памећу, а не маштом и осећањима. То значи да свако од нас у почетку размишља маштом и осећањима. Тада смо само деца. Људи полако почињемо бити када започнемо да користимо своју памет. Одрасли смо онда када можемо да препознамо да ли маштамо или размишљамо памећу. Када се у нама памет и машта удруже, тада постајемо добри и мудри, а памет из главе пређе у срце. Тада се размишља срцем и тек тада разумемо живот и шта то значи бити добар човек.

Видите, ову лекцију дуго нисам знао, а открио сам је сам и то радећи са децом као учитељ. Сигурно се сада питате како је то ђак који није волео школу постао учитељ. Сада ћу вам и то открити.

Још у време основне школе волео сам да поправљам све што дохватим у руке, а посебно бицикл. Нисам волео да дуго пешачим. Сматрао сам да је то расипање времена. Зато је бицикл за мене био најважнија ствар на свету. Први пут када се покварио очев бицикл, који сам користио јер нисам имао свој, био сам јако тужан и уплашен. Плашио сам се да ћу трпети грдњу, што се и догодило, и да ми више неће дозволити да га користим. Срећом, ово друго се није догодило. Није ми било друге, осим да га сам поправим. Пронашао сам неки стари алат и некако скинуо задњи точак. Е, тада је тек настао проблем. Нико није вровао да ћу успети да га поправим, а отац је био веома љут. Кажем нико није веровао, али ја јесам. Успео сам да откријем шта није било у реду, да отклоним квар, а затим и да вратим све на своје место. Након тог успеха приметио сам да ме сви гледају другачијим очима. Врло брзо постао сам мајстор за бицикле. Тако сам упознао своју прву љубав – машинство.

Некако, речима тешко објашњиво, схватио сам да је поправљање оно што ће ме пратити кроз цео живот. Међутим, колико год да сам лако успевао да поправим машине, почев од бицикла, преко трактора, па до аутомобила, толико ми је тешко ишло поправљање људи. Сада сам вас сигурно уплашио, како се то људи поправљају, и да ли уопште треба да се поправљају. На жалост, срео сам пуно људи којима је била потребна некаква поправка. Видео сам то као на длану, али, они то обично нису увиђали.

Да будемо јасни, људи нису машине и не кваре се на исти начин као машине. То је нешто сасвим другачије. Оно што раде, није увек добро. При том, обично нису свесни да их то чини поквареним. Неки оду тако далеко да се поносе оним чега треба да се стиде. Једноставније речено, неки људи не функционишу како треба. Обично су добри за себе, а ужасни за друге.

У почетку то нисам знао, али сада знам, људи се поправљају тако што се мења њихов начин размишљања. Мисли су оно што у људима треба поправљати, јер како размишљају – такви су. Од када сам то разумео, мој најважнији задатак у учионици је да децу научим да мисле, али, да се вратимо на моје одрастање.

Када је дошло време да бирам занимање, у глави су ми биле две ствари: да ли да живот посветим поправљању машина, или поправљању људи. Погодили сте. Изабрао сам да будем учитељ јер верујем да су људи вреднији од машина и да ту мој допринос животу може бити већи. Бићу искрен, ни дан данас нисам сигуран да ли сам тада направио добар избор. Ово кажем јер иако сам изабрао да поправљам људе, нисам престао да поправљам машине. Када поправим машину, иако она није жива, осећам да ми је на неки начин захвална што је враћам животу и омогућавам да нечему служи. На другој страни, са децом, поправљање не иде баш тако једноставно. Мало је оних који су свесни да нешто у њима може да се поправи, а још мање оних који то желе. Шта више, што је човеку више потребна поправка, то је више убеђен да је савршен.

Постоји веома важна разлика између кварова на машинама и кварова на људима. Кварови на машинама су резултат престанка исправног рада неког од делова. Кварови на људима су углавном последица утицаја других људи. Уверен сам да се сви људи рађају са могућношћу да буду добри, али да из разних разлога они на то забораве. Један од основних разлога због којих људи не бирају доброту су лоши примери из њиховог окружења. Од малих ногу, из генерације у генерацију, људи се вежбају да се такмиче, не са другима, него против других. Онда се још и изненађујемо зашто нису спремни на сарадњу и зашто не разумеју доброту.

По мом мишљењу и човек треба нечему да служи, а не само самом себи. Као што међу мравима и пчелама постоји заједнички интерес који сви поштују, тако он постоји и међу људима. Пчеле и мрави успевају да живе организовано јер немају себичност. Њихови појединачни животи усмерени су на опстанак заједнице и нико се не пита да ли ради више или мање од других, да ли је бољи или гори, лепши или ружнији. Њихов смисао је да буду корисни својој заједници. Другим речима, њихове заједнице имају неку посебну заједничку памет унутар које свака јединка има свој задатак и остварује своју корист. Људи су се од тога удаљили. Док су живели окружени опасностима, ратовима и невољама, силом прилика делили су и зло и добро. Чим је невоља било мање, постајали су себичнији, покушавали да живе користећи друге људе, и покушавали да приграбе што више задовољства за себе, не марећи за друге. Управо та склоност ка злоупотреби других је оно што код људи треба да се поправља и то почев од детињства. Погледајте само шта се све данас ради и на колико начина се покушава поправити спољашњи изглед – колико нам је важно да имамо лепу одећу и да лепо изгледамо. Сада ћу вас замолити да се у себи запитате, познајете ли неког ко се труди да поправи свој унутрашњи изглед, да унутра буде леп као и споља, неког ко се труди да буде испуњен добротом, љубављу, пажњом, поштењем и свим оним врлинама које красе добре људе. Од сваког од нас се то очекује. То је циљ и задатак који нико не може да оствари уместо нас. То је одлука коју свако доноси сам за себе онда када довољно сазри.

Као што воћка нема свој укус док не сазри, тако је и са човеком. Ето зашто су нека деца, а и људи, опори, горки, љути, непријатни. Овде постоји још једна веома важна ствар. Воћка сазри онда када јој је време да зри, а човек зри онда када почне да користи своју памет, када превазиђе размишљање емоцијама и маштом, и када жели да зри. На жалост, много је људи који проживе своје животе, а да никада не пожеле да се одрекну начина размишљања који чини да трајно остану зелени људи.

Свако од нас добар је онолико колико је зрео, колико је добар према другима, колико поштује друге, колико их штити од своје себичности и колико их инспирише на доброту. Зато, добар човек не ради оно што другом човеку прави штету, а човек који није добар ужива у томе што неком другом човеку чини пакост или штету.

Иако је то што сам назвао поправљањем људи врло незахавалан посао, он је и некако најузвишенији, посебно у данашњем времену у којем многи, свесно или несвесно, покушавају да људе покваре како би их што лакше и више користили. У том смислу, најважнији задатак је да разумемо да доста тога што нам се нуди није за наше добро. Дошло је време у којем о добру треба да размишљамо колико и о храни коју једемо. Као што бринемо да тело нахранимо, тако треба да бринемо да се хранимо добротом, све док нам то не постане навика. Као што чувамо себе од других, тако треба и да чувамо друге од себе. Да их чувамо од онога што нас мами да те друге на било који начин искористимо, преваримо, понизимо или повредимо. Ако то чинимо, онда им дајемо право да нам узврате, истом мером, или више.

Неки људи, када им се каже да неки њихов поступак није у реду, размисле, па то више не чине, али постоје људи којима се не може објаснити да оно што раде није добро. Такви не мењају своје мишљење све док им неко не врати истом или већом мером. Када некога повређујемо, када смо неправедни, или себични, тиме призивамо невоље и немамо право да се љутимо када нас неко научи памети. Ко год користи, понижава или злопупотребљава друге људе, на крају пронађе неког ко ће му све то скупо наплатити. Живот нам опрашта када грешимо према другима, али нам не опрашта када грешимо према себи, када нисмо добри и када мислимо само на своја задовољства.

Иако изгледа да људи никада не воле своје врлине, као што воле своје мане, то није баш тако. Човек воли оно чега је свестан. Оно чега није свестан као и да не постоји. Дете које је свесно доброте, тешко је покварити. Такође, дете које мисли, теже је покварити него оно које не мисли. Зато је најважније да научите да мислите, да освестите да осим лепоте постоји и доброта, и да се од лепоте живи један мањи део живота, а да се онај најважнији део живи од доброте.

Доброта је храна којом треба да хранимо и себе и друге. Колико смо добри, толико вредимо. Толико смисла има наш живот.

Најважније што се има за научити у животу, то је да се буде добар човек.

Иако свако за себе мисли да је добар, то није баш тако. Једно је бити добар за себе, а друго бити добар за друге. Ако се трудимо да будемо добри само за себе, онда лако постајемо себични. Ако бринемо о другима, ако се трудимо да другима чинимо добро, онда постајемо добри.

То да ли ћемо бити добри, или не, највише зависи од једне ствари – чиме размишљамо. Ако размишљамо маштом и емоцијама, тада нам је важно да нам буде лепо и пријатно. На тај начин се неприметно постаје себичан. Ако користимо памет, па размишљамо да ли је добро то што радимо, онда постајемо добри. То значи на постоје два добра – лично и заједничко. Да бисмо заиста били добри потребно је да превазиђемо лично добро. Тек када то учинимо, упознајемо чаробни свет заједничке доброте.

ЧЕМУ УЧИМ ДЕЦУ?

Децу учим да се свако рађа паметан, а да касније свако бира шта ће постати. Ко се бави паметним стварима постаје паметнији, ко се бави глупостима, он се заглупљује. Иако је пуно одраслих који се са овим мојим ставом не слажу, деца то добро разумеју.

Драга децо, ово што ћу сада написати, препоручујем да прочитате родитељима и да заједно разговарате и размишљате о томе. Немам ништа против разиграног, безбрижног и маштовитог детињства, оно и треба такво да буде, али пошто смо још веома далеко од истог таквог живота, куда избегавање онога што није привлачно, води.

Данас није неки велики проблем заштитити децу од терета који живот носи, али шта деца тиме добијају. Питамо ли се шта се дешава онда када деца узму своје животе у своје руке. Јесу ли те руке спремне да поднесу терет. Питамо ли се зашто доносе лоше одлуке и пристају на оно од чега треба да беже. Одговор на сва ова питања је јединствен и једноставан – немају искуство, навикла су да уживају а не да се суочавају са изазовима. Навикла су да све посматрају кроз задовољство и не умеју да поднесу неуспех, бол, одрицање.

ЧИМЕ САМ ДОПРИНЕО ДА ШКОЛА ПРУЖИ ДЕЦИ КВАЛИТЕТНИЈЕ ОБРАЗОВАЊЕ?

Још у време док сам био ђак, приметио сам да је усвајање знања мучан посао. Много пута моји наставници покушавали су да ме науче нечему што ми, по мојим тадашњим схватањима, није требало ни за суву шљиву, како се то у мом крају говорило за оно што је безвредно. Сада знам да проблем није био у мојим наставницима, већ у мени који нисам још био достојан знања која су покушавали да ми пренесу. Из неког разлога, прихватао сам само оно што ми је било занимљиво. Оно што није било занимљиво, избегавао сам. Онда сам једног дана схватио да сам тим избегавањем сам себи напакостио, и да је мој живот могао имати сасвим другачије путеве и домете да сам на време био свестан куда то избегавање води.

Када сам ушао у одељење као млад учитељ, очекивао сам да деца једва чекају да им понудим знања, и да ће их она упијати као сунђер воду. Наравно, то се није догодило. Било је деце која су одлично прихватала оно што сам нудио, али и оне која су то одбијала. Брзо сам схватио да број деце, којој то чему покушавам да их научим представља највећу муку у животу, није мали. Упоредо са тим схватио сам и да нешто у начину на који покушавам да их учим није у реду. Онда је на сцену наступио мој дар за поправљањем. Корак по корак, напуштао сам оно чему сам учен и започо да истражујем.

Тако су, некако у исто време, настале Креативна математика, и Креативна школица успеха која се данас назива Одрасталица.

Више пута, и на различитим местима, питан сам како то да неко ко се свим средствима залаже да се деци ограничи простор за размишљање маштом и емоцијама, у тој мери и на тај начин користи ту исту машту и емоције. О овом питању сам пуно размишљао и дошао до следећег. Машта и емоције су из позиције личног живота важније од разума. Без њих је готово немогуће бити срећан, али, увек мора да има неко али, једна је прича ако се машта и емоције користе у сврху заједничког добра, а сасвим друга ако се користе у сврху личног задовољства.

Тек када сам удружио све своје потенцијале, а пре свих дар за поправљање, памет и машту, настало је оно за шта верујем да ће живети и када ја будем нешто поправљао у неком другом свету.

Пошто верујем да је први разред најважнија година у животу сваког детета, пошао сам од тога да тај разред треба учинити другачијим. Таквим да прелаз из безбрижног детињства у школу не буде судар са животом. Као камен о који се деца највише спотичу, препознао сам Математику. Она се некако најмање уклапала у већ формиран начин размишљања деце. Тражећи начин да Мату, како је ја зовем, учиним очигледнијом и разумљивијом дошао сам на идеју да креирам картице са бројевима и симболима путем којих ће деца моћи да откривају математичке законитости и стичу знања и то кроз игру.

Било је поттребно доста труда и времена док Креативна Математика није развијена у моју наставну методу и акредитовано наставно средство доступно свим ученицима у Србији. Најтежи корак на том путу било је проналажење издавача који је препознао да осим професионалне, постоји и економска рачунуца тог издавачког подухвата.

Иако је тај подухват још увек у почетној фази, јако ме радује сазнање да већина колега, учитеља и васпитача, који су сазнали за Креативну Математику, разуме бенефите и уводе је у своје учионице. Још више ме радује када чујем да негде неко дете са радошћу превазилази проблем са математиком, и да му је она постала омиљени предмет.

Други правац мојих покушаја поправљања почетне наставе усмерен је на начин описмењавања. На овом пољу ствари су почеле да се мењају када је до мене дошле идеје о холистичком образовању и кинестетичком учењу. Ако се по нечему сећам свог првог разреда то је чињеница да сам јако дуго успевао да глумим да знам да читам, и да ме је учитељица открила тек негде при крају првог разреда, на неком тексту који ми је био непознат. Никада нећу заборавити то њено запрепашћење и разочарање, после којег се дуго нисам успео изборити за статус одличног ученика, све до седмог разреда, када већ више, услед разних околности, и нисам више био дете.

До тог непознат текст читао сам напамет, вероватно прво слово по слово, а потом сам речи памтио као слике. Када сам постао учитељ, увидео сам да пуно деце покушава исто што сам и ја покушавао, да глуме да знају да читају. Овај проблем у својој учитељској пракси сам решио увођењем кинестетичког учења. То је метода којом се оно што треба да се научи или запамти придружује неки поктрет, односно радња телом. Зато се и сама метода назива кинестетичким учењем. Инспирисан сазнањима и могућностима на које ми је указала цењена и поштована колегиница Снежана, Жана, Борисављевић, започео сам да експериментишем са кинестетичким учењем. Резултати су од самог почетка били одлични. Нисам одустао ни када се у мојој тадашњој школи почело говоркати да сам сишао са ума, и да то моје експеримантисање неће изаћи на добро. Иако тада нисам ни близу био сигуран да сам успео да поправим још једну ствар у свом послу, знао сам да ако желим успети не смем одустати. Окосница те приче била је и остала „покретна азбука“ којом је опсмењавање деце добило сасвим другачији ток, али и исходе. Од када сам је увео у праксу, тренутно је користим у раду са четвртом генерацијом ученика, није се десило да неки ученик има озбиљнији проблем са описмењавањем, читањем, писањем и писањем по диктату.

Чим сам се уверио да је метода ефикасна, осмелио сам се да покушам да је акредитујем као програм стручног усавршавања у образовању. Шансе за успех таквог подухвата биле су минималне јер сам био свестан да на процену шаљем нешто са чиме се моји оцењивачи никада нису сусрели. Самим тим могућност да метода буде призната и одобрена као програм који и други могу да користе, била је минимална. Али, у најбитније животне ситуације и срећа уме да се умеша. Неким чудом програм је доспео у руке некога ко је успео да ме разуме и тако сам и званично постао аутор нове, укупно треће, методе почетног описмењавања која је сада доступна и као франшизни програм вашшколског образовања Креативна школица успеха – Одрасталица.

Назив Креативна школица успеха је необичан за једну наставну методу, а определо сам се за исти јер верујем да градња школског успеха почиње у првом разреду и да свако дете тада треба да осети и доживи радост успеха. Опште је познато да успех рађа друге успехе, а да неуспех рађа друге неуспехе. Пошто је у природи сваког човека да избегава непријатност, пуно је деце која покушавају да избегну школу само зато што су на самом почетку доживела различите непријатности.

Обе моје ауторске методе усмерене су на учење у радости које подразмева да ученик учи тако да му то причињава задовољство.

МОЈА (ТАЈНА) ЉУБАВ

У почетку сам презирао домаћу лектиру и обавезу да читам књижурине, како сам их тада називао. Међутим, онда се нешто догодило. Открио сам нови, другачији, топлији и искренији свет у њима, свет који ми је пријао и који сам заволео. То је учинило да сам почео да се са књигом дружим и онда када то нико није од мене захтевао. Читао сам пуно и све ме је занимало.

Још сам био школарац када ме је нешто заголицало да узмем оловку и почнем да пишем. Прво чега сам се дохватио у улози писца биле су песме. Имао сам неколико свезака које су служиле за ту сврху, али то је била моја тајна. Много година нико није имао појма да се тиме бавим. Вероватно би то и остала само моја тајна да нисам срео неког ко је знао да то радим, иако му нисам ни реч рекао о томе. Тада сам открио да постоје људи са посебним способностима и да живот има још једну димензију о којој се не зна готово ништа, али нека то остане за неку другу прилику. Углавном, када сам добио информацију да је то моје „писаније“ оно чиме треба више да се бавим, почео сам да размишљам о себи као писцу. Иако се на том пољу још нисам остварио у мери да себе сматрам писцем, пуно времена и пажње сам посветио преношењу мисли на папир. Тако су настале моје књиге Бисери у пепелу, Добротољубље, Маштачи и Уметност васпитања. Ова последња још увек није издата, али ће то ускоро бити.

Бисери у пепелу је збирка поезије за одрасле. Добротољубље је збирка савремених бајки за децу и одрасле, а Маштачи су замишљени као педагошки роман за родитеље и наставнике. Осим ових назовимо их необавезних књига, имао сам част и да будем коаутор једног уџбеника, односно Радне свеске за Математику 4.

Што се писања тиче рећи ћу само да у мом случају оно не „иде“ из моје главе или срца. Више пута осетио сам да док пишем мисли долазе ка мени са неког мени непознатог извора. Можда вам ово звучи нестварно, али било би нескромно и себично када бих свој дар за писање присвојио као неку своју личну памет или заслугу. Верујем да негде постоји нешто што бих назвао извором интелигенције, мудрости и знања, и да је мени неким чудом омогућено да са тог извора узмем по неку кап. Да нисам почео да пишем, вероватно никада то не бих открио. Тек када сам почео да пишем, разумео сам зашто су књиге чаробне, али и зашто је живот чаробан.

Децо, у књигама је записана животна мудрост, али, опет али, и животна глупост. Зато бирајте мудре и паметне књиге. Да бисте умели да их разликујете, открићу вам још једну тајну. У мудрим књигама писац се обраћа вашем разуму, а у оним другим обраћа се вашим осећањима. Када узмете књигу у руке, размишљајте да ли је паметно то што у њој пише. Још више обратите пажњу на то да ли вас то о чему читатеподстиче да размишљате о доброти, или се ради о „празном“ задовољству. На жалост, по мом мишљењу, све је више књига које су злонамерне, књига у којима вам се сервира оно што желите да чујете, а не оно што треба да чујете, књига које су ту да у вама хране оно против чега треба да се борите.

Будите пажљиви у избору свега онога што храни ваша осећања. Најважније је да пажљиво бирамо своје радости, почев од књига, преко игара и игрица, филмова, музике, часописа, другара и пријатеља… Да, добро сте прочитали, радост се бира јер постоје радости које нас чине испуњеним, али нису на корист ни нама ни другима. Није добро све што је лепо, а исто тако није увек лоше оно што је на први поглед ружно. Све има свој унутрашњи и спољашњи лик. Потрудите се да увек сагледате и оно унутра јер доброта обично ту станује.

Ништа на ваш живот не утиче тако снажно као оно што храни ваша осећања. Оно чиме храните своја осећања, обликује вашу личност.

Када говоримо о осећањима, већина нас у њима види најлепшу страну живота. То може да буде тако, али постоји и друга страна. Ништа живот не може упропастити као што то могу осећања. Када сретнете неког са озбиљним проблемима у смислу понашања, сетите се да је то вероватно последица некаквих осећања. Човек чини глупости онда када не може да изађе на крај са својим осећањима. Свако од нас размишља онако како осећа. Зато је јако важно да будемо будни над својим осећањима. Колико владамо својим осећањима, толико владамо и својим мислима, а самим тим и својим животом.

ШТА ПОКУШАВАМ ДА УРАДИМ ЗА ШКОЛСТВО?

Иако сам се доста бавио наставним методама и оним што деци може да олакша школовање и живот, то ипак није најважнија ствар коју по мом мишљењу треба поправити. На жалост, за поправљање те важније ствари моја моћ је мала. Највише што могу да учиним, и што чиним, је да укажем на проблем и то на све начине које препознам као могућност.

Када говоримо проблему школе данас, пре свега мислим на занемареност њене васпитне улоге. Као заједница већ смо доспели у ситуацију да нам медији васпитавају децу више од породице и школе заједно. Пуно је деце којој је важније оно што говоре неки њихови идоли, него оно што говоре родитељи и наставници. Упоредио бих то са црним облацима који су се надвили над школство. Све је више младих који се не устручавају да јавно искажу да њихови родитељи или наставници не знају ништа. Исто тако, и оних који сматрају да су са првом чашом млека попили и сву памет овога света.

То није ништа чудно. Млади само упијају моделе из свог окружења и подижу их на виши ниво. Млади никада нису били свесни да је у њиховим очима важно само оно чему они сами придају важност. То што млади нису свесни је на неки начин и нормално, забрињавајуће је да они који су дужни да буду свесни, и чији је то посао и дужност, још и не слуте шта се иза брда ваља.

Чудо је и да као заједница нисмо свесни како се ситем вредности мења, а принцип је исти од памтивека. Када год су људи желели да другим људима наметну своју вољу, чинили су то тако што су мењали систем вреднсоти. То се и данас чини, и то лакше, брже и једоставније него икада. Ера масовних комуникација је поред бројних погодности, донела и бројне могућности злоупотребе и манупулација.

Данас свако може себе да представи како год жели. Из једног угла посматрано то је благодат, али из другог угла посматрано, то је потенцијална пропаст. Опасност је у томе што су неки схватили да људи захваљујући својој природној радозналости више желе да виде и чују глупости него паметне ствари. Стигли смо до тачке када се и деца и одрасли просто бомбардују глупостима, а све у форми занимљивости и наводне осуде глупости. То што мањи број зрелих људи препознаје као глупост, незрели препознају као пут до циља. Тако и не примећујемо да се систем вредности мења, да оно чега се не тако давно стидело, данас представља понос. И то све под паролом људских слобода и права. Заборавили смо да свако од нас има право да буде шта хоће и жели, али само до границе заједничких интереса. Ако је заједнички интерес да живимо у бољем друштву, онда треба да имамо у виду да је свако друштво онакво какви су појединци који га чине.

Ако је количина добра у неком друштву, већа од количине глупости, онда друштво напредује. Чим се тај однос промени, напредак прераста у назадовање. Изгледа да још нисмо свесни да је време ратовања сабљом, пушком и оружјем прошло, и да се данас ратује оловком и информацијама. По мом дубоком уверењу дођи ће дан када ће за све невоље и проблеме школа као институција бити постављена на стуб срама, и то, изненадићете се, са пуним правом.

Од пре неког времена школа је себи прибавила ексклузивно право управљања животима својих ученика. Она је та која отвара и затвара животна врата и у томе не би било ништа лоше да је бар мало више усмерена на формирање личности својих ученика.

Оно на шта је школа готово у потпуности усмерерна је стицање знања. Сама по себи знања су квалитет, али смисао добијају тек кроз остварење личности којима припадају. Другим речима, знања могу да буду богатство и моћ (оно у шта се многи данас куну), могу да буду ништа, а могу да буду и проблем. Вероватно сам вас опет изненадио. Како то знања могу да буду ништа или проблем. За онога ко је стицао знања, а нема могућност да их користи, знања су ништа, а време утрошено на њихово стицање је изгубљено време. За онога ко знања користи на лош начин, знања су алат деструкције. Колико год било болно признати то, знање није за свакога јер рукама недостојних људи знања су опасан алат.

Када се вратимо на почетак и питање о основном проблему данашње школе, долазимо до тога да је важније да се посвети пажња формирању личности ученика, него самом стицању знања. Основна препрека на том путу је непостојање јасне полазне стратегије школског васпитања. Пуно је оних који тврде да школа није надлежна да васпитава већ само да образује. Када би деца била машине, када не би имала осећања и машту, они би били сасвим у праву, али сви знамо да то није тако и да су и деца и одрасли пре свега емоционална и креативна бића која теже ка неком свом остварењу.

Доспели смо до доба у којем је емоционално-васпитно описмењавање важније од академског. Данас се оно што се стиче у школи може стећи на мноштво различитих начина, али оно што је најважније на личном плану, у школи се може добити само на кашичицу и тамо где има педагошки зрелих и будних наставника. Предшколске установе су поодавно претворене у сервис за испуњавање дечијих жеља, а и учионице млађих разреда су све ближе томе. Колико је само учитеља који са поносом учионице претварају у животно сасвим нереалне сцене у којима се развија оно што треба да се пригушује, а сузбија оно што треба да се развија. Да будемо сасвим искрени, у одређеном броју учионица се не ради ништа друго осим што се гомилају знања. У другом броју учионица тежиште је на тренутној моди – забави.

Вероватно ће деловати сурово, али у највећем броју учионица, не живи се реалан живот. О томе у колико учионица су у лику учитеља присутне личности које немају капацитет да буду узори у животмом смислу нећу пуно говорити јер нису они сами одговорни што су ту где јесу, већ су одговорни они који не схватају колико је личност учитеља битан фактор. И ту ваља направити разлику, једна ствар су знања која учитељ поседује, друга, још важнија ствар, су вештине које поседује, а трећа и најважнија је његова личност. Ако учитељ као личност нема шта да понуди деци, онда све остало пада у други план. Срећна околност је да већина учитеља ово на време открије, али ваља признати да има и оних којима се од саме помисли на ово о чему сада говорим диже коса на глави.

Настојања да поправим школство углавном спроводим путем програма стручног усавршавања на којима покушавам да укажем на значај прилагођавања школе као институције захтевима времена. Међутим, утисак је да та прича још није сазрела. Ипак се надам да ће бити схвађена и прихваћена пре него што се нешто страшно догоди, а то је да школа изгуби свој хумани смисао.

ЗАШТО СЕ БОРИМ ПРОТИВ ТАКМИЧЕЊА?

Данашњи живот је скоро па незамислив без такмичења. Шта год да желите некога морате да победите или бар претекнете. Мора ли баш тако и да ли је све само случајност?

Мало је случајности у животу. Он углавном функционише по узрочно-последичним везама. Такмичење није нужност, већ избор пред којим у школи треба бити изузетно будан. На једној страни пуна су нам уста сарадње, а на другој организујемо такмичења. То једно са другим не иде. Посебно не иде тамо где влада снажна такмичарска атмосфера. Многи се учитељи буне када ово кажем, изјављују да кроз такмичења постижу сјане раезултате. Да, то је тачно ако под резултатима подразумевамо само оцене и знања.

Зашто су, по мом виђењу, такмичења потенцијално лоша метода у раду са децом? Врло једноставно, имамо једно, два, или групу деце која се радују, и масу која презире победнике јер су им преотели оно што су они желели – награду. За такмичења деца, а и одрасли, спремни су тек када изтасту до пораза, када ментално довољно ојачају да прихвате пораз без бола и без мржње према ономе ко их је победио. Додатна отежавајућа околност је што деца нису свесна да иза победа на разним теренима стоји напоран рад. Утакмица се не добија на утакмици, већ на тренингу. Ко је спреман да поднесе веће оптерећење, и ко има више талента, он побеђује. Размислите о овоме јер не само деца, већ и многи одрасли, ово не разумеју.

Драга децо, да вам се обратим још једном, будућност је ваша. Детињство је лепо, али брзо пролети. Не дозволите да живот пролети пре него што га разумете. Не дозволите то. Уживајте у сваком свом тренутку, али и не заборавите да свако добија тачно онолико колико даје. Не очекујте да се жеље остваре без вашег труда и рада. Оно што постигнете својим радом вредније је од свих поклона које можете добити. Ако пуно желите, прво дајте све од себе. Не заборавите, све сте разумели, и одрасли сте, тек онда када успете да разликујете размишљање разумом и размишљање осећањима. Срећа се не даје дохватити рукама, нити видети очима или чути ушима. Она је у вама. Пронаћи ћете је само ако подједнако користите свој разум, своју машту и своја осећања!

Учитељ Момчило Степановић

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here