Home Predstavljamo ПРЕДСТАВЉАМО: МИРОСЛАВ КОКОШАР, КЊИЖЕВНИК, ДЕЧИЈИ ПЕСНИК И МАШТАР

ПРЕДСТАВЉАМО: МИРОСЛАВ КОКОШАР, КЊИЖЕВНИК, ДЕЧИЈИ ПЕСНИК И МАШТАР

326
0

Мирослав Кокошар је рођен 1952. године у Бабићима код Шипова.

ЧЕКАЈУЋИ ДА ОДРАСТЕ

Објавио је више књига прича и песама за децу и за одрасле. За свој књижевни рад је награђиван и заступљен је у антологијама и уџбеницима. Многе песме су му компоноване и награђиване на дечјим музичким фестивалима.

СА ПРИЈАТЕЉИМА

Песме су му превођене на руски, енглески, румунски, македонски и русински језик. Члан је Удружења књижевника Србије.

МИРОСЛАВ И РАША ПОПОВ

Живи и ради у Београду.

У ДРУШТВУ УЧИТЕЉА ПЕСНИКА У КУЋИ ЂУРЕ ЈАКШИЋА

„Имао сам дивне родитеље који су родили нас деветоро деце. Били су брижни и пажљиви. Љубави и хлеба никад нам није недостајало.

Радо се сећам школских другара, које сам све волео и задржао у драгом сећању.

У другом разреду заљубио сам се у једну девојчицу која је била две године старија од мене. Она је имала момка који је похађао шести разред, тако да сам морао са тим да се помирим.

Маштао сам да будем учитељ једнога дана по узору на драгог учитеља Славишу Пантелића. Било којим послом да се будем бавио, желео сам да останем дете, заувек. Срећом, жеља ми се остварила.

Моји синови, Владимир и Слободан су најдражи моји кућни љубимци. Имао сам још папагаја, канаринца, пса Бенџија и мачора Макија.

Тужан сам што је животна средина у великој мери неподношљива. Многи људи су се поистоветили са смећем, тако да не знам чега би требало пре да се решимо.“

У СЕЛУ ДРАЧИЋ

У МОМ СЕЛУ

 

Само бебе

у мом селу

рађају се

у оделу.

 

Зато што се

много стиде

голишаве

да их виде.

 

Ја сам био

луде среће

да се родим

без одеће.

 

ДРАЧИЋ

ПРИЧА О ЈЕДНОМ ПРВАКУ

 

Немојте ме питати

како сам се провео,

на силу до школе

деда ме је довео.

 

(Да ме је у школу

бака моја пратила,

још са пола пута

кући би ме вратила)

 

До школе сам плакао,

деда ме је тешио,

ал ми није рекао

шта сам Богу згрешио.

 

МОЛБА

 

Замолићу све Ескиме

да нам дођу ове зиме.

 

Свима нам је много стало

да зимују код нас мало.

 

Могу доћи кад год хоће

да се склоне са хладноће.

 

Не би игло споља–спреда

зидали од чистог леда.

 

Село би се моје дигло

да подигне за њих игло…

 

Све од блата и од прућа

да им буде топла кућа.

 

Не би више ради хране

ишли у лов на туљане.

 

Већ би с нама са милином

јели пасуљ – са сланином.

 

БАКИНИ ЗУБИ

 

Из чаше се чују ноћу

њени зуби док цвокоћу.

 

Рекао сам баки само:

„Носи их код деде тамо.

 

Нека сву ноћ из те чаше

твоји зуби деду плаше.

 

Ја се бојим кад су близу

да ме у сну не угризу.“

 

НЕСАВЕСНА ПЕСМА

 

Тамо где је сада смеће

некада је расло цвеће.

 

Ко зна да л ће икад више

да процвета и мирише.

 

Ја знам људе у мом крају

који неће да признају…

 

Кад год баце пуну врећу

да постају равни смећу.

 

За природу ко не мари

однеће га ђубретари.

ЈЕСЕН

 

Заобићи никад неће

траву, цвеће ни дрвеће.

 

Јесен зато и постоји –

сваки листић да обоји.

 

Дрвеће се својом крошњом

и јесењом дичи ношњом.

 

Моћан глас је свуда прати:

ноћ продужи – а дан скрати.

 

Све јесење ноћи служе

да спавају деца дуже.

 

БРБЉИВА ПТИЦА

 

БРБЉИВА ПТИЦА

Ја бих радо

батину из раја

усмерио

на свог папагаја.

 

Нема дана

да не каже мени:

„Ил ме пусти,

или ме ожени!“

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here