Home Predstavljamo PREDSTAVLJAMO: MARINA ROSANDIĆ – VASPITAČ JE DETE U DUŠI, A VREME PROVEDENO...

PREDSTAVLJAMO: MARINA ROSANDIĆ – VASPITAČ JE DETE U DUŠI, A VREME PROVEDENO SA NAJMLAĐIMA NAJBOLJI IZVOR ENERGIJE

382
0

“Šta želiš da budeš kad porasteš?”- jedno je od prvih pitanja koje mališanima postavimo u najranijim uzrastima.

Ideje su različite. Neki bi da budu prodavci, neki policajci, zatim vatrogasci, doktori, superheroji… Ipak, prvo zanimanje sa kojim se susreću kada počnu da odlaze u vrtić jeste zanimanje vaspitača.

Upravo bi brojne devojčice jednoga dana želele da postanu vaspitačice pa njihove manire, način obraćanja deci, mimiku i pristup dnevnim aktivnostima, kako kažu roditelji, oponašaju kod kuće.

Koje je veštine i znanja potrebno posedovati da bi se neko bavio ovim poslom, koji su motivi osobe koja se odluči za ovaj poziv, sa kojim se sve izazovima vaspitač susreće i koje su prednosti, a koje mane odnosno izazovi koje sobom nosi pomenuti poziv? Ova ali i brojna druga pitanja postavili smo gošći današnjeg izdanja dečije emisije “Radost” Marini Rosandić, vaspitačici u dobrotskom vrtiću. Marina kaže “da je vaspitač dete u duši”.

“Posao vaspitača donosi puno spotanosti, zanimljivih momenata i prelepih trenutaka provedenih sa decom, a koliko god energije izgubimo u toku radnog dana, toliko nam je mališani ponovo vrate i to je posebna draž ovog posla” – kaže za Radio Kotor vaspitačica Marina.

INTERVJU KOJI JE SA NJOM ZABELEŽILA JELENA KLJAJEVIĆ PROČITAJTE U NASTAVKU.

Deca krenu u vrtić i sledi period adaptacije. Nekima je taj period kraći, a nekima potraje duži vremenski period. Potrebni su im razumevanje i podrška od strane roditelja, drugara, a posebno od strane vaspitača. Čini mi se da senzibilitet i pristup vaspitača u procesu adaptacije može da učini da dete “bezbolnije prođe kroz ovaj period”, a tu se verujem onda razvija i bliskost, poverenje, osećaj sigurnosti i tako se “živi u ovom kolektivu”… U skladu sa tim – logično mi je da se mališani poistovećuju sa ovim zanimanjem. Jesam li u pravu?

  • Poistovećuju se naravno, ali ne na početku već posle nekog vremena provedenog sa vaspitačima. Kada shvate o kakvom se zanimanju radi i koliko je to kreativan posao. Najviše se poistovećuju devojčice, one vole da budu male vaspitačice, verovatno iz razloga što su vaspitačice, uglavnom, osobe ženskog pola pa se dečaci manje poistovećuju sa ovim pozivom. Dešava se čak da nam roditelji često govore kako nas kući oponašaju i prave svoj mali vrtić sa lutkicama ili su roditelji u ulozi dece, a deca u ulozi vaspitača. Tako da – u pravu ste.

Kako ste se vi odlučili za ovaj poziv? Dakle, čim se odlučite za školovanje – znate da ćete se (u većini slučajeva je tako) čitavog radnog veka baviti poslom vaspitača, jednim delikatnim i veoma odgovornim pozivom, koji zahteva ogromnu pažnju, posvećenost, kreativnost i energiju. Je li to bila vaša želja od detinjstva ili se spontano javila ideja?

  • Želja da postanem vaspitačica se javila baš u ranom detinjstvu. Osećala sam se neprilagođeno kada sam kao dete krenula u vrtić. Sećam se tog mog perioda adaptacije koji je jako dugo trajao. Već u osnovnoj školi sam počela razmišljati o tome kako bi bilo interesantno iz ugla vaspitača učestvovati u rešavanju tog problema kod dece. Kako im pomoći da ne budu tužni zato što su se odvojili od mame i od tate, kako im pomoći da prevaziđu nelagodu kad iz vrtića jednog dana krenu u školu, rešavati sa njima razne zadatke, naučiti ih da se ne boje mraka… Ta želja se zadržala u meni i do kraja srednje škole i nije bilo dileme šta ću studirati, baš ni jednog trenutka.

Kako je izgledao proces školovanja? Bilo je tu i teorije i prakse… Za one koji, možda vide sebe u ovoj profesiji, da ih malo uputimo… I one najmlađe, ali i one kojima se trenutak odluke bliži….

U periodu kada sam ja studirala (2002-2004 godina) – prva godina je bila prilično zasnovana na teorijskom delu, a druga tj. završna godina studija je protekla u nekoj vrsti prakse koju smo mi studenti imali za određene metodike i tada smo boravili u vrtićima sa decom i to je nešto što nas je najviše približavalo ovom poslu, kada si direktno u procesu rada. To je bilo jako lepo iskustvo, još ako se recimo desi da ta vaspitačica izađe na kratko do druge sobe, a mi ostanemo sami sa decom u radnoj sobi i osećamo se kao svoj na svome. Tako sam se makar ja osećala. Kasnije je došlo doškolovavanje jer je odsek za predškolsko vaspitanje i obrazovanje reformom postao studijski program za predškolsko vapitanje i obazovanje u trajanju od tri, odnosno četiri godine i sada to tako izgleda.

Sećate li se svog prvog radnog dana i ima li nešto što vam je ostalo posebno u pamćenju?

  • Nema ništa specifično što bih izdvojila za taj prvi radni dan. Svaki početak je težak ali ujedno je i izazov pogotovo kada počinjete da radite ono što volite. Kako će deca prihvatiti, kako će sve proteći, da li ću se snaći u određenoj situaciji – sve su to bila pitanja u mojoj glavi. Tu vrstu treme imam recimo i danas kad dobijem novu generaciju dece, kad se prvi put susrećem sa njima, sa roditeljima. Samo je sada, naravno, lakše prevazići jer su to situacije koje sam slične doživela.

Kako izgleda jedan radni dan vaspitača?

  • Sastoji se iz toga da prvo imamo prijem dece, jutarnje aktivnosti, zatim zajednički doručak, nakon toga kreće realizacija planiranih aktivnosti kroz frontalni rad i centre interesovanja. Radimo po temama koje smo planirali , a trudimo se i da se vodimo dečijim interesovanjima pa nam se često desi da deca “odvuku temu” u potpuno drugu stranu i tog dana, recimo, radimo nešto drugačije od planiranog. To je ta spontanost kod dece u tom uzrastu i to je ono što ih čini jedinstvenim i što ovaj posao čini posebnim. Kroz sve ove aktivnosti koje sam nabrojala deca nauče mnogo toga, stiču radne navike, uče se lepom ponašanju i na jedan sistemski način dolaze do novih znanja, a sve se to na kraju objedini i pozitivno utiče na njihov razvoj.

Jeste li imali neka očekivanja kada je ovaj poziv u pitanju odnosno koliko se razlikuje ono kako ste – dok ste studirali “videli svoj budući poziv” od one slike koju ste formirali kada ste počeli da radite? Je li mnogo drugačije?

  • Postoje stvari koje su nepredvidive ali ipak nas je ta praksa koju smo imali na redovnim studijama uputila koliko-toliko u konkretno vaspitno-obrazovni deo. Ono što se svakako razlikuje je stepen odgovornosti koji svaki vaspitač ima kada uđe u svoju vaspitnu grupu. O mnogo više detalja mora da se razmišlja nego što sam to mislila tokom školovanja. Kad sam bila student te stvari mi nisu preterano prolazile kroz glavu, više sam razmišljala recimo o tome kako ću organizovati aktivnosti, kako će se sprovoditi vaspitno obrazovni rad, na koji način ćemo prevazići period adaptacije i tako dalje.

Roditeljima je vrlo često boravak djece u vrtiću, naročito u periodu adaptacije na isti, traumatičniji nego mališanima i tu vaspitači imaju “mnogo posla”. Kako uspostaviti “kvalitetan kontakt” sa roditeljima, a naći neku profesionalnu meru – u najboljem interesu mališana, roditelja ali i vaspitača koji, ipak, svoju energiju treba da usmeri na rad sa decom?

  • Dobra saradnja je najvažnija. Sve to se postiže uzajamnim poštovanjem, poverenjem i razumevanjem, ali opet, kao što ste i rekli, potrebno je graditi jedan profesionalan odnos, kako prema poslu tako i prema roditeljima. Ono što se mi trudimo u vrtiću, to je da napravimo takvu atmosferu u kojoj će se i deca i roditelji i vaspitači osećati prijatno. U tome nam najviše pomažu radionice sa roditeljima koje u vrtiću u redovnim uslovima imamo više puta u toku godine, roditeljski sastanci, učešće roditelja u organizaciji raznih izleta, posjeta i obilazaka. Otvorena vrata vrtića koja podrazumevaju učešće roditelja u aktivnostima. Naravno imamo i individualne razgovore kao i svakodnevne razgovore tokom prijema i praćenja dece tako da vaspitač može da roditelju da opis ponašanja deteta u toku tog radnog dana.

Sada već imate iskustvo u radu sa decom koje je dugo gotovo petnaest godina. Radili ste sa različitim generacijama. Primećujete li neku razliku među tim generacijama (u načinu komunikacije najmlađih, procesu sazrevanja, temama koje ih zanimaju i slično…) i u čemu se ona ogleda?

  • Razlike u generacijama, naravno, postoje i svaka generacija koju sam imala prilike da vodim od mlađe grupe do polaska u školu ima neki svoj lični pečat, svaka je različita od one druge u interesovanjima, prilagođavanju na vrtić, motoričkim sposobnostima i tako dalje. Ono što je uočljivo jeste da se njihova interesovanja menjaju u skladu sa razvojem tehnologije, pa su sada, logično, drugačija nego pre desetak godina, kada pojedina tehnička i tehnološka dostignuća nisu postojala ili nisu bila dostupna kao sada. Sve ih to jako zanima i skreće njihovu pažnju na drugu stranu.

Šta je najveća satisfakcija za jednog vaspitača? Pretpostavljam da ih, s obzirom da radite sa najmlađima, ima mnogo ili da je, sa druge strane, dečiji osmeh dovoljna satisfakcija?

  • Satisfakcija je srećno i zadovoljno dete koje boravi u vrtiću sa svojim vršnjacima, kada sa radošću dolazi, učestvuje u raznim aktivnostima, igrama… Kada mu vidite osmeh na licu – nema vam većeg zadovoljstva i uspeha. Deca su za mene večita inspiracija i uče me svakodnevno – spontanosti, povjerenju, a najviše što je ljubav jer nju najviše daju i primaju.

U svakoj profesiji su poželjni: unaprjeđenje znanja, dodatna edukacija, razmenjivanje iskustava, učešće u seminarima… Šta je ono što je iz tog procesa za tebe bilo posebno korisno?

  • Počeću od doškolovavanja koje sam već pomenula i za koje se nisam ni jednog trenutka razmišljala već sam nastavila školovanje i proširila svoja znanja iz dosta obasti koje su “reformom dodate”. Tu su, naravno, razmena iskustva sa koleginicama na raznim seminarima, stručnim konferencijama koje su se odvijale kako u našoj državi tako i u državama regiona pa smo mogli videti kako se radi i kod njih. Jako je korisno pohađanje velikog broja seminara koje nam je uprava vrtića obezbedila od kojih bih izdvojila seminare “NTC-sistem učenja” koji je vodio dr Ranko Rajovic, “Dramska i scenska pedagogija”koji je vodio pozorišni reditelj Petar Pejaković, stručne radionice “Svako je poseban”,”Budi mi prijatelj” i “Lutko vodim te u školu” Zvijezane Čagalj kao i mnogi drugi iz kojih sam puno toga naučila i kasnije primenila u svom radu.

Psiholozi, vaspitači i pedagozi kažu da je najkvalitetnija socijalizacija ona u društvu vršnjaka. Da li vi vaspitači nakon nekoliko godina rada sa mališanima, a pred njihov polazak u školu – uočavate te promene i sazrevanje kod dece? Imate li u mislima neki presek tj poređenje – onog deteta koje je sa recimo tri godine prvi put došlo u vrtić i tog istog mališana koji sada već ima šest ili skoro šest i budući je đak prvak?

  • Svakako da se primećuje da deca napreduju za taj period po svim aspektima razvoja, socio-emocionalnom sazrevaju, razvijaju im se govor, fina i krupna motorika. Postaju zreliji, samosvesniji, stiču samopouzdanje jer su ovladala veštinama i lako je uočiti razliku – kada pogledamo unazad. Ono što nam pomaže da imamo kompletniju sliku o svakom detetu su dečija portfolija koja vodimo i tako pratimo dečiji razvoj, imamo liste posmatranja za različite uzraste, razne skale procene, takozvane ček liste, procene dečijeg razvoja.

Šta je za vaspitača neuspeh?

  • Ako se nekad desi da nešto nismo uspeli da realizujemo, mi vaspitači to ne doživljavamo kao neuspeh već kao motivaciju da pospešimo i unapredimo neke stvari da bi došli do krajnjih pozitivnih rezultata. Nekad postoje faktori koji utiču na to. Evo, recimo, kao ova situacija sa pandemijom korona virusa. Ono što je nama važno je da dete dolazi redovno u vrtić. Kontinuiniran rad je bolji po dete, kako ne bi došlo do toga da puno propusti, pa nasto onda dovede do toga da neke ciljeve koje smo postavili ispred sebe ne možemo realizovati.

Zašto je dobro biti vaspitač iz vašeg ugla, a koje su, sa druge strane, “mane ovog poziva”?

  • Pre svega, kada si vaspitač – onda si uvek dete u duši. To je jako kreativan posao, mi smo vrlo često, uslovno rečeno glumci, muzičari, slikari… Posao vaspitača donosi puno spotanosti, zanimljivosti, razdraganosti, ljubavi i prelepih trenutaka provedenih sa decom. Koliko god energije izgubimo u toku radnog dana, toliko nam je deca ponovo “vrate”. Vaspitačima su uvek najvažniji: zdravlje, sigurnost i bezbednost dece, pa su iz tih razloga više u stresu i moglo bi se reći da je to mana ovog poziva. Imamo veliku odgovornost jer, naravno, ne želimo da se dese situacije u kojima dete može da se povredi u toku igre, iznenada dobije temperaturu ili nešto slično. Naravno, i ove situacije se nekada dogode, a to nas čini dodatno zabrinutima.

https://radiokotor.info/clanak/drustvo/marina-rosandi%C4%86:-vaspita%C4%8C-je-dijete-u-du%C5%A0i,-a-vrijeme-provedeno-sa-najmla%C4%90ima-najbolji-izvor-energije/0

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here