PREDSTAVLJAMO: Lucija Barać Tasić – PROFESOR RAZREDNE NASTAVE, PEDAGOŠKI SAVETNIK, LUTKARKA, PISAC, NAJBOLJI EDUKATOR SRBIJE, NABOLJI NASTAVNIK EX YU, ZALJUBLJENA U SVOJ POSAO…

Nekada davno, u snežnoj decembarskoj noći, rođena je devojčica, kose crne kao abonos i očiju boje kestena koje su blistale kao zvezdice na nebu (1967). Njeno rođenje obasjalo je kuću novim sjajem. Roditelji joj zato dadoše neobično ime, Svetlost (Lucija).

Rasla je u maloj kući u Sremu okružena pažnjom i ljubavlju roditelja i starije sestre. Volela je sremska polja, volela je ravnicu i želela da zauvek ostane u njoj. Pošto je bila vredna i željna znanja, morala je da ode kako bi nastavila školovanje. Jedan deo nje bio je tužan, a drugi se radovao novom životu. Svetlost je mnogo volela decu i zato je izabrala posao učiteljice.

(Odlomak iz Bajke o Svetlosti – L. B. T.)

Lucija Tasić je završila Pedagošku akademiju ‘’Dušan Jerković u Šapcu i stekla zvanje nastavnik razredne nastave (1988), Učiteljski fakultet u Somboru – zvanje profesor razredne nastave (2004). Pošto je napredovala sam u struci 2011. godine je stekla  zvanje pedagoškog savetnika. Danas radi u osnovnoj školi ’’Dragoljub Ilić’’ u selu Dračić.

Rođena je u Rumi gde se kasnije i školovala. Za rodni grad nije vezana, ali je vezana za mesto gde je provela detinjstvo i ranu mladost, najdivnije selo – Platičevo. U njemu je završila osnovnu školu ‘’Milivoj Petković Fećko’’.

Platičevo se se nalazi na regionalnom putu Šabac – Ruma, na 10-om kilometru od Šapca. Ima lep geografski položaj. Od Rume i Sremske Mitrovice je udaljeno 24 kilometra, od Beograda  64 kilometra, od Novog Sada 62 kilometra.

Kako Lucija kaže, iz Platičeva su lako stizali u sve ove gradove. Bila su to neka druga, bezbrižnija vremena u kojima se ništa nije merilo novcem i nisu postojale daljine ni među gradovima ni među ljudima.

“Ljubav prema mom zavičaju je beskrajna. Tu ljubav sam pretočila u stihove i mom voljenom Platičevu posvetila više pesama.”

ZAVIČAJNE SLIKE

Zavičaju, moje rodno mesto,

ja te volim i sanjam te često.

 

U snovima vidim tu ravnicu,

ko šarenu, raspevanu pticu.

 

Pšenična polja u njoj dremaju,

a paori se za žetvu spremaju.

 

Crvene bulke po njivi cvetaju,

a fazani se slobodno šetaju.

 

Strašilo stoji usred bostana,

prolaznicima ono se poklanja.

 

U snu često vidim ja moju ulicu,

na klupici Gocu, prvu komšinicu.

 

Kuća rodna okružena cvećem,

koje cveta sa ranim prolećem.

 

Dvorište je puno divnih ruža,

miris njihov širi se i pruža.

 

Na kućnom pragu mama stoji,

do mog dolaska dane broji.

 

Da nas sve čuva, Bogu se moli,

a mi znamo koliko nas voli.

 

Želela bih da san duže traje,

jer ta slika iz oka nestaje.

 

Ali neće iz srca nestati,

srce želi tamo da se vrati.

“Od ljubavi prema zavičaju, bila je jača ljubav prema jednom nestašnom mladiću. Sve devojčice sanjaju o princu na belom konju. Moj princ Tomislav od Kolubare umesto na konju, došao je u beloj fići i ukrao moje srce. Čuva ga kao najveći dragulj. Moje srce to i jeste. Tako stigoh u Valjevo, živopisan grad na Kolubari opasan brdima. Ja, dete ravnice, jedini kontakt sa brdima sam imala dok sam letovala kod rođaka u Dalmaciji. Mislila sam da će i ovog puta biti tako. Zadržaću se malo, kao da sam na letovanju, a onda “Širok Dunav, ravan Srem”. Život nije imao takav scenario za mene. Dođoh, videh, ostadoh (1989). “

VALJEVO

“Više od polovine svog života živim u Valjevu. Navikne nekako čovek na sve.

Kad dođete u Valjevo produžite još 5,5 kilometara putem Valjevo-Užice i stići ćete u predivan brdsko planinski kraj – dračićko područje. Ime je dobilo po selu Dračić.

U tom selu radim punih 30 godina kao učiteljica u najlepšoj školi u kolubarskom okrugu. Ne kažem to zbog lepote školske zgrade, već zato što je ta škola, škola sa dušom. U njoj se svi zaposleni trude da ispune svoju misiju, da decu vaspitaju i obrazuju, da školski prostor oplemene. Naša škola obiluje produktima dečijeg rada, zelenilom, cvećem i odiše čistoćom.

Ja ovu „malu seosku školu od 2.783 m2″’ zaista doživljavam kao svoju drugu kuću.

U njoj imam potpunu slobodu da izrazim svoje kreativne sposobnosti i da radim najbolje što mogu. Zahvalnost za dugogodišnju podršku dugujem direktoru škole gospodinu Zoranu Novakoviću. Nikad nisam poželela da odem u neku bližu školu u gradskoj sredini. I dalje to ne želim.

Saživela sam se sa ljudima iz dračićkog kraja, sa decom posebno. Sad stiže u školu i druga generacija dece iz porodice, pa sam tako napredovala u zvanje bake učiteljice. Čitav moj život vezan je za decu, najpre za mog sina, a onda i svu decu iz okruženja. Tugujem zbog njihovih tuga, radujem se zbog njihovih radosti, učimo, radimo, drugujemo, igramo se i volimo. Da bih se na neki način odužila školi u kojoj radim 2013. godine  sam priredila monografiju ‘’Naša škola Dragoljub Ilić Dračić 1903-2013’’. To je bio poklon mojoj školi za njen 110 rođendan.”

ZALJUBLJENA U SVOJ POSAO

“Spadam u onu vrstu ljudi koji su zaljubljeni u svoj posao. Raditi u odeljenju koje ima malo đaka je privilegija. Imam dovoljno vremena da se posvetim svakom detetu, da ga upoznam, podržim i pomognem ako ima problema. Uvek sam uspevala da ostvarim dobru saradnju sa roditeljima. Već na prvom roditeljskom sastanku trudim se da im objasnim da smo mi na istoj strani, da nam je  podjednako stalo do uspeha dece, ali da postoji nešto mnogo važnije od školskog uspeha. To je da deca budu zdrava i da postanu dobri ljudi. U današnje vreme brzog života i brze hrane učenici u mom odeljenju donose užinu od kuće koju im spremaju majke i bake. Svi isto želimo, da se naša deca hrane zdravo i da žive zdravo. Stvaramo već od prvog dana u školi odnos poverenja. Deca i roditelji znaju da mogu da mi se obrate i da ću se uvek truditi da pomognem. Taj osećaj uzajamnog poštovanja i prijateljstva je neprocenjiv.“

UČIONICA JE MOJE CARSTVO

“Učionica je moje carstvo. Kada zatvorim vrata sa unutrašnje strane i ugledam male glavice vedrih lica, očice koje me s ljubavlju gledaju, zaista se osećam carski. Mi imamo za dobar početak dana našu ‘’specijalnu rubriku’’ – Nešto lepo. Deca pričaju o lepim stvarima koje su im se desile prethodnog dana. Tu se može svašta čuti: kome se otelila krava, ojagnjila ovca, omacila maca… Kome je bila tetka u gostima, čime ih je iznenadila majka/baka za ručak… Ko se u koga zaljubio, ko je kome darovao cvet, ko je dobio ljubavnu porukicu… Ko je dobio nove patike, igračku, garderobicu… Pričam i ja njima šta se meni lepo desilo prethodnog dana. Divnoća i slatkoća.

Onda kreće ozbiljniji deo dana – učenje. No, trudim se da im i to olakšam koliko god je moguće. Volim da inoviram, da eksperimentišem i da pratim inovacije u nastavi. Trudim se da naši časovi budu drugačiji i zanimljivi. Nije mi teško da se prerušavam u cvetno proleće, rodnu i plodnu jesen, značajne ličnosti naše prošlosti. Nije mi teško ni da deci pravim cvetne i voćne krune, šeširiće i kačketiće kako bi ih podelila u grupe i motivisala za rad, razvijala kod njih kolektivizam i takmičarski duh. Nije mi teško da im pravim maske, kostime, scenografije… Nije mi teško da napišem čitav čas u stihovima samo ako procenim da će tako deca lakše savadati teško gradivo.

Značajne ekološke datume u školi obeležavamo ekološkim tematskim danima, izložbama, sajmovima, ekološkim maskenbalima… Recikliramo, organizujem eko kampove, izvodimo ekološke predstave…

Ako tako čovek radi, onda ni uspeh ne izostaje.“

LUTKARSTVO

„Stalno se usavršavam i trudim se da primenim bar nešto od onoga što saznam na seminarima. I tako se desilo da je jedan program stručnog usavršavanja promenio moj život ne samo profesionalni, već i lični na bolje. To je program Lutkarstvo u redovnoj nastavi i vannastavnim aktivnostima autorki Vere Stojšić Gašparovski i Milene Gmijović. Tu sam se upoznala sa osnovama lutkarstva i postala očarana lutkom. Počela sam da istražujem mogućnosti lutke kao nastavnog sredstva, a one su ogromne. Taj majušni razigranko se uselio u moju učionicu pre petnaestak godina i danas je njen najdraži stanar koji odoleva vremenu. Lutku iz učionice ne pomera nikakva savremena tehnologija. Ona je trajala i trajaće.

Prva profesionalna priznanja, koja su mi ujedno i najdraža, dobili smo moji učenici i ja na Festivalima lutkarstva osnovnih škola. Bile su to nagrade za najbolji lutkarski tekst, za jasno izraženu vaspitnu poruku dramskog teksta, za uspešnu scenografiju, za dobro vođenje lutaka i korišćenje scenskog prostora…

Zahvaljujući pomenutom seminaru počela sam da pišem scenarije za lutkarske predstave. U početku sam koristila motive poznatih autora i priče koje se nalaze u đačkim čitankama. Scenario po scenario i nastala je moja prva knjiga dramskih tekstova u stihu ‘’Lutka iz đačkog kutka’’ (2009). Knjiga je doživela i drugo izdanje 2014. zahvaljujući interesovanju vaspitača i učitelja iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Tekstovi iz knjige prevođeni su na makedonski, ruski i mađarski jezik.

Najlepše od svega je to što su kolege učitelji samoinicijativno prevodili u želji da njihovi učenici izvode predstave po mojim tekstovima. Posedujem zbirku fotografija I video zapisa predstava izvedenenih širom Srbije, zatim u Sarajevu, Banja Luci, Kalesiji, Derventi, Zenici, Tuzli, Doboju, Podgorici, Beranama, Nikšiću, Budvi…

Tekstove iz knjige ‘’Lutka iz đačkog kutka’’ učiteljica Ana Maravić iz Beograda koristila je za snimanje radio drama. Sa tim tekstovima mnogi su učestvovali na FLUOŠ-u i na Smotri dramskog stvaralaštva u Leskovcu. Jedne godine sam dobila nagradu u Leskovcu za Trnovu ružicu najlepšu bajku u stihu.

Moji učenici su izvodili predstave na  raznim značajnim manifestacijama: Desankini Miholjski dani u Brankovini, Dečiji hepening u Beogradu, Valjevski dani dečijeg stvaralaštva, Tešnjarske večeri, Dan Matične biblioteke ‘’Ljubomir Nenadović’’… Nisam imala aspiraciju da budem književnik. Samo sam želela da sa kolegama podelim ono što radim i da moji dramski tekstovi živi.“

PESME ZA DECU I DRAMSKI TEKSTOVI

„Posle knjige „Lutka iz đačkog kutka“’ upustila sam se u novi izazov – pisanje dečijih pesama i autorskih dramskih tekstova. Iznedrila sam knjige ‘’Ispod neba deci treba’’ (2011), ‘’Sreća je u tebi’’ (2012), ‘’Neka život igra bude’’ (2018). Moje pesme objavljene su u brojnim dečijim časopisima, zbornicima i cvetnicima poezije (Zauvek đaci, Moj otac hrani ptice, U carevini slova, snova i stihova, Pjesnički karavan).

Na smotrama recitatora pod nazivom Pesniče naroda mog mnogo puta su učenici iz različitih sredina recitovali moje stihove. Pisala sam recenzije za knjige kratkih priča za vežbanje čitanja sa razumevanjem i predgovore za zbornike poezije i romane.

U osnovnoj školi ’’Desanka Maksimović’’ u Kosovskoj Kamenici deca su pravila suvenire sa likom omiljenih pesnika. Među četiri omiljena našla sam se i ja i dobila suvenir sa mojim likom, držač za olovke. Od toga za mene nema većeg priznanja.“

PROGRAMI STRUČNOG USAVRŠAVANJA

„Ljubav prema lutkarstvu, prema igrolikoj i integrativnoj nastavi koju sam izučavala i primenjivala mnogo godina, spojila sam u iskustveni program stručnog usavršavanja Integracija, korelacija i zanimacija koji je akreditovan od 2010. godine i koji ima veliki broj realizacija. Program je još uvek aktuelan.

Sa Snežanom Milošević Ješić realizovala sam akreditovan stručni skup za vaspitače i učitelje Igranje uloga u funkciji razvijanja znanja i životnih navika dece-učenika.

Iz ljubavi prema  prirodi i njenom očuvanju sa učiteljicom Lidijom Videnović napisala sam udžbenik  za 4. razred ‘’Čuvajući prirodu čuvamo sebe’’.

Ponovo iz iskustvenog rada, ali sada na području ekologije, proistekao je i program stručnog usavršavanja ‘’Čuvajući prirodu čuvamo sebe – ekološko vaspitanje dece’’ koji ima preko stotinu realizacija u školama i vrtićima u Srbiji. Koordinator sam Eko škole ‘’Dragoljupče’’ koja je deo međunarodnog  projekta Ecco School Serbie.“

PRIRODI NA RADOVANJE

„Poslednja objavljena knjiga ‘’Prirodi na radovanje’’ (2020) je ekološka zbirka nastala u saradnji sa učiteljicom Ljiljanom Andrić. Cilj nam je da deci približimo prirodu, da razvijemo ljubav prema njoj, da shvate da je njeno očuvanje imperativ današnjice.

Zahvaljujući ekološkom radu ostvarila sam saradnju sa sajtom i časopisom ‘’Čuvari ravnice’’. Poslednjih pet godina školski zeleni novinari iz naše škole i ja kao njihov mentor dobijali smo diplome i zahvalnice od Ekološkog udruženja građana ‘’Zeleno pitanje’’. Tako sam postala član redakcije Čuvara ravnice.

Volim da promovišem dečije stvaralaštvo. Moji učenici su osvajali brojne nagrade na literarnim konkursima. Član sam redakcije dečijeg internet stranice Kerefeke i saradnik elektronskog časopisa  za promociju dečijeg i učiteljskog stvaralaštva -Tabla.

Stalni sam saradnik stručnog lista Prosvetni pregled u kojem sam objavila stotinak članaka kao primere dobre pedagoške prakse iz moje učionice. Saradnik sam i pedagoškog časopisa Obrazovna  tehnologija gde sam objavila deset stručnih radova koji su opet plod rada iz učionice i jedan originalni istraživački rad. Moji primeri dobre prakse nalaze se u mnogim elektronskim zbornicima.

Član sam Kulturno prosvetnog društva ‘’Trorečje’’ iz Doljevca i Udruženja književnika I umjetnika ‘’Zenit’’ iz Podgorice.

Nikad nisam radila za nagrade i zbog nagrada. Priznanja i nagrade su posledica mog rada, a ne uzrok.

Nagradu Najbolji edukatori Srbije dobila sam 2014. godine.

Titulu Najbolji nastavnik EX YU dobila sam 2019. godine.

Moje ime se nalazi u prvom Leksikonu prosvetnih radnika stvaralaca u preduniverzitetskom obrazovanju. Učestvujem u humanitarnim akcijama doniranjem mojih knjiga, ali o tome ne bih pričala jer Dobra i mudra dela sama se hvale.

Oprobala sam se i u pisanju proze. Dve priče za odrasle objavljene su u knjizi ‘’U majčinom oku’’ (2021).

Trenutno sa učiteljicom Milankom Berković radim na jednom velikom međunarodnom projektu. Detalje neću otkrivati. Reći ću samo da smo tek na početku rada koji će trajati najmanje dve godine. Kad dođe vreme, prvo ćemo obavestiti internet stranicu za decu KEREFEKE.”

DETINJSTVO

“Najlepša sećanja i najbolje stvari koje se nose u život dobila sam u rodnom kućerku u Sremu. Moji roditelji Antun i Magdalena Lela Barać, blagi i tolerantni ljudi, vaspitavali su me najbolje kako su umeli. Iako su se od tada do danas vremena drastično promenila, a vrednosti izgubile pod teretom vremena, moj suprug i ja smo na isti način vaspitavali našeg sina Nikolu. Niko od nas nije pogrešio. Psiholozi kažu da treba oprostiti roditeljima jer je to neophodan proces u sazrevanju ličnosti i očuvanju mentalnog zdravlja.Treba li oprostiti ljubav, brigu, razumevanje, pomoć i podršku? Ja sam to sve imala od mojih roditelja. Srećna sam jer nemam šta da opraštam. Moji roditelji su bili najdivniji ljudi. Takve ih nosim u srcu.

Ravnica oblikuje ljude koji žive u njoj. Utiče na njihovu svest i razmišljanja. Satkana je od nepreglednih polja koja utiču na nesputanost i otvorenost duše. To me je učinilo jednostavnom. Po ravnici se šire mirisi tašaka, tarane, ajmokca, valjušaka, gužvare s makom… Šire se mirisi nepolomljenog bagrenja koje odoleva vremenu, mirisi zrelih lubenica i dinja… To su mirisi mog detinjstva.

Još uvek u mislima čujem pesme tamburaša, melodije polke i čardaša. U ušima mi odzvanjaju pesme Tiho teče Sava pored ravnog Srema, Divan je kićeni Srem…

Sve te lepe mirise i zvuke doživljavala sam zajedno sa mojim roditeljima. Roditelji su i tada radili, ali su pronalazili vremena za decu.

Deca nisu bežala od roditelja u svoje sobe. Moj tata je imao belu vespu koju je kasnije zamenio većim motorom žutim MZ kako bismo svi četvoro mogli da se vozimo. To su bili trenuci prave sreće.

U to vreme postojala su samo dva TV kanala. RTB 1 i 2. U 19.15 počinjao je petominutni crtani film (Tom i Džeri, Patak Dača, Duško Dugouško…). Posle crtanog filma bez pogovora smo sestra i ja odlazile na spavanje. Roditelji tog vremena bili su autoritet za svoju decu. Nije bilo “natezanja’’ svake večeri. Pravila su bila uspostavljena i ona su se poštovala. Mogle smo da ostajemo duže kada su nam dolazile komšije i rođaci sa svojom decom.

Zima je bila predivno godišnje doba, sa puno snegova i puno praznika. Oko 29. novembra obavljale su se svinjokolje. To je označavalo mirniji period, bez mnogo posla za paore. Ljudi su se družili. Tanjiri su bili puni sremačkih specijaliteta. Kućom se širio miris kifli i krofni. I pored takve hrane niko nije imao holesterol i ni jedno dete nije bilo gojazno.

Odrasli su uveče igrali karte, čuvene sedmice, a mi deca smo se igrala u sobi. Naše igre su bile Ne ljuti se čoveče, domine i šah. Radovali smo se ako nekom nedostaje par za sedmice da upadnemo u igru.

Pošto je moj brat od strica Dominik svirao harmoniku i gitaru kod nas je uvek bilo veselo. Svaka sedeljka je završavana pesmom. E, onda smo i mi izlazili iz sobe i pridruživali se odraslima. Muzika u mom zavičaju ne zna za godine. Tu pevaju i igraju zajedno svi od 7 do 77 godina.

Nedelja se poštovala i bila je najlepši dan u sedmici.“

ŠKOLU UNAPRED NISAM VOLELA

„Iako sam poznavala učitelja Jovišu koji je učio i moju sestru, polazak u školu bio mi je  veoma stresan. Ma šta da su mi roditelji pričali, ja školu već unapred nisam volela. Kad sam krenula na upis, tata me je povezao biciklom. U trenutku kad sam skočila sa štangle, udario me je drugi bicikl. Žena koja je vozila taj bicikl nosila je dve kante mleka. Pala je ona, pala sam ja. Mleko se prosulo, a moje blještavo bele hulahopkice su se na kolenu pocepale i iz kolena je potekla krv.To je stvorilo kod mene još veću traumu od škole. Da nisam krenula u školu to se ne bi desilo. Tako je razmišljala moja mala glava. Mislila sam da je škola kriva za sve i da je to znak da ne treba da idem.

Prvi dan me je odvela mama. Imala sam belu bluzicu i plisiranu mini suknjicu vedrih boja sa poprečnim prugama. Na vrh glave repić i veliku providnu mašnu svetlo plave boje. Vrata učionice su imala staklo. Učitelj je govorio, ali ja nisam čula ni reč. Samo sam gledala  u pravcu vrata, da vidim da li je mama još uvek tu. Posle prvog šoka sam se adaptirala i na školu, i na drugare i na predobrog učitelja Jovišu.

Ubrzo sam postala omiljeni lik u razredu i predsednik odeljenjske zajednice. Bila sam pravična i ratoborna. Ni jedan dečak nije smeo da mi stane na crtu. Počela sam da nižem prve petice, pa mi je škola postajala sve draža. “

ŽELELA SAM I NISAM ŽELELA DA BUDEM UČITELJICA KAD PORASTEM

“Čini mi se da je većina devojčica mog vremena imala istu želju, da postanu učiteljice. U našoj školi je radila prelepa učiteljica Nada. Bila je moj idol. Zbog nje sam želela da postanem učiteljica. Nasuprot njoj bila je jedna krupna, namrštena i bučna učiteljica Luca. Strah i trepet naše smene. Zbog nje nisam želela da budem učiteljica. Ipak, postadoh učiteljica Luca.

Čitavu osnovnu školu i usmereno obrazovanje obeležilo je drugarstvo sa Verom Bićanić. Živele smo u blizini. Zajedno smo odlazile u školu, zajedno se vraćale i poveravale jedna drugoj najskrivenije tajne. Ona je mogla da čita moj dnevnik, spomenar i moj leksikon. Sve sam joj davala i sve sam joj verovala. Kad smo završile usmereno obrazovanje otišla je na Pedagošku akademiju, a ja sam upisala prevodilački smer u šabačkoj gimnaziji. Izdržala sam jedva 15 dana bez nje u gimnaziji i premestila se za njom u pedagošku. Družile smo se još dve godine. Potom sam zbog nje upisala u Novom Sadu višu vaspitačku. Ređe smo se viđale i naše dugogodišnje drugarstvo je na kraju prestalo. Vera danas živi u Hrvatskoj. Gotovo da nemamo nikakav kontakt. Još uvek pamtim njen zvonki smeh.”

PRVA LJUBAV

“Razmišljajući o prvoj ljubavi, setih se reči Mike Antića: ‘’Meni je svaka ljubav prva’’. Tako je nekako bilo i sa mnom. Sa prvim danom prvog razreda iako sam bila ucveljena bez mame, rodila se moja prva ljubav. Bio je to jedan maleni zelenooki dečak Đoka Mačak. Nadimak je verovatno dobio zbog očiju. Posle nekih sedam dana, počupao me je jako za kosu, a ja sam njega ošamarila. Odlučila sam da Đoka više nije moja prva ljubav. Ubrzo mi je prva ljubav postao Zoran Mandža. On je bio sin jednog našeg učitelja. Nije bio sladak kao Đoka Mačak. Bio je prilično namršten, ali valjda sam morala imati prvu ljubav pa je izbor pao na njega.

Posle nekih mesec dana kada sam upoznala drugake, moje srce je silno poskočilo. Shvatila sam da sam tek tada našla svoju prvu ljubav. Bio je to jedan prelepi crnokosi i crnooki drugak Mile. Imao je pogled sanjara. Kao da je gledao poluotvorenih očiju ili je tako zavodljivo gledao samo mene. Zanosno se smešio a ispod njegovih punih usnica virila su dva velika bela sekutića. Čarobno je izgledao sa tim zečijim zubićima. On me nije čupao za kosu, nego mi je poklonio lizalicu. Ta prva ljubav je dugo trajala.”

IGRALI SMO SE SVADBE

Sestra i ja smo imale našu lepo uređenu sobu. Sakupljale smo lutke. Imale smo ih blizu stotinu. Igrale smo se lutkama. Ja sam volela da im šijem haljine i da ih češljam. Imala sam omiljenog medu sa kojim sam mogla satima da pričam i da mu poveravam sve svoje tajne.

Deca su se mnogo družila. Iako je moja sestra četiri godine starija svi smo bili jedna družina. Starijima nije smetalo da se druže sa mlađima, mada i da jeste nisu imali puno izbora. Starija deca su morala da čuvaju braću i sestre. Umelo je po nas dvadeset da se okupi u jednoj ulici  da igramo žmurke. Krili smo se po baštama i dvorištima. Lomili cveće i gazili povrće, bivali grđeni. Najupečatljivija i najšašavija naŠa igra bila je svadba. Pravili smo pravu pravcatu svadbu. Mladenci su se odevali ‘’kao pravi’’ jer su mame čuvale venčanice, a tate venčana odela. Imitirali smo običaje, venčavali mladence, pevali i pili sok od višnje u zamenu za vino. Mame su pravile za naše svadbe čak i kolače.

Devojčice i dečaci nisu se mnogo odvajali. Zajedno smo igrali klikere, razmenjivali sličice iz čokoladica životinjsko carstvo, poštanske markice i značke. Devojčice su  sakupljale salvete, čestitke, razgednice… Ja sam imala lepu kolekciju salveta. Nažalost, nisam je sačuvala.

Od svih doživljaja u detinjstvu, meni je najlepše bilo čuvanje bostana. Bostan je čuvan od zečeva i vrana, a ne od ljudi. Usred njive tata je pravio kolibu od dasaka. Pošto u sobi nismo smele da lepimo postere, a želele smo, onda smo to radile u kolibi. Cela je bila oblepljena posterima sa kojih su se smešili Zdravko Čolić, Bijelo dugme, Tereza Kesovija, Neda Ukraden, Mišo Kovač… Iz kuće smo donosile stolnjak, vazu za cveće i svaki dan brale sveže poljsko cveće. Tranzistor na baterije bio je naš laptop. Slušale smo muziku i pevale do besvesti. Igrale smo sedmice i tabliće, čitale knjige. Bile smo tako bezbrižne i srećne.

Oduvek sam volela da čitam. Prva pročitana knjiga bila je slikovnica napisana u stihu – Marljivi medo. I danas je znam napamet. Rano sam prevazišla dečije knjige. Nekako sam ranije od svoje generacije sazrevala. Već u sedmom razredu uveliko sam čitala Mir Jam i Orkanske visove, u osmom Prohujalo sa vihorom, Gričku vješticu, Anđeliku, Jadranku, Gordanu…

U srednjoj školi sam uveliko čitala klasike. Knjige koje su mi iz tog perioda ostale u sećanju, a koje sam čitala i kasnije su Čiča Gorio, Crveno i crno, Dama s kamelijama, Crna lala, Nana… Zatim su mi postali favoriti Znakovi pored puta i Blago cara Radovana. Iz tih knjiga znala sam mnogo citata.

Bioskop je bio aktuelan tek kad sam krenula u srednju školu. Omiljeni filmovi iz mladosti su mi Oficir i džentlmen, Oficir s ružom, Top gan… “

ŽIVOT

„Život je valovit kao more. Gotovo da ne postoje trenuci kada je more mirno, bez ijednog titraja. More talasa i odoleva burama i brodolomima. Tako je i sa ljudima. Moramo znati da nas kroz život čekaju bure i brodolomi. Treba da naučimo kako da se nosimo sa tim. To su nam opomene i putokazi. Ne smemo se uljuljkati i podrazumevati da će se naši problemi sami rešiti. Ne smemo očekivati da neko drugi radi za nas. Naš život je isključivo naš i mi smo jedini navigatori. Mi smo ti koji smo odgovorni. Ne smemo dozvoliti da budemo zarobljenici u vlastitom životu. Moramo naučiti da budemo vladari. Ništa se u životu ne podrazumeva.

Sa setom gledam na minula vremena i kao većina sredovečnih ljudi mislim da je nekad bilo bolje. U materijalnom smislu smo imali manje, a u duši više. Žao mi je što savremena deca nemaju kvalitet života kakav je imala moja generacija.

Slobodnog vremena gotovo da nemam. U večernjim satima volim da šetam sa Zarom našim kućnim ljubimcem ženkom nemačkog ovčara. Volim da kosim travnjak i uređujem dvorište. Volim da pravim lutke, da dekorišem kuću i učionicu u skladu sa praznicima.“