Home Predstavljamo PREDSTAVLJAMO: JELENA BABIĆ, PONOSNA SEOSKA UČITELJICA

PREDSTAVLJAMO: JELENA BABIĆ, PONOSNA SEOSKA UČITELJICA

289
0

“Čovek u jednom momentu prosto oseti šta želi da postane i šta ga ostvaruje, inspiriše i ispunjava. Tako sam ja vođena ljubavlju prema deci, jednog proleća davne 1998. odlučila da upišem Učiteljski fakultet i nisam se pokajala ni u jednoj sekundi. Danas, sa 16 godina radnog staža u maloj seoskoj školi, nadomak Prokuplja, ja sam ponosna seoska učiteljica osmoro divne dečice. Sa sigurnošću, danas, mogu da potvrdim ono što sam negde pročitala: „Učitelj se ne postaje, učitelj se rađa.“

Jelena Babić je rođena 21. aprila 1979. godine u Prokuplju. Otac Slavoljub i majka Dragana ugledali su svoju princezu baš na dan Velike subote tog proleća. Bezbrižno detinjstvo, nestašni devojčurak proveo je u Prokuplju, malom mestu na jugu Srbije, ostavljajući svoje nestašluke po brdu Borovnjak i brdu Hisar koji sa dveju strana grle grad. Tu je i reka Toplica koja svečano, jedino na tom mestu, kao pravo čudo, teče uzvodno.

U petoj godini u porodicu dolazi i njen mlađi brat, Predrag, koji će joj pružiti neizmernu ljubav i podršku u kasnijem životu i radu.

Sa mlađim bratom

Bezrižno detinjstvo devojčurka koji odrasta u gradu opisano je u prvom Jeleninom dečjem romanu „Družina Borovnjak.“

“Nikada nisam sumnjala u izbor profesije , pa sam tako, kao učitelj seoske škole, krenula da osvajam puteve obrazovanja. Svoju ljubav prema pozivu, kreativnost, ljubav prema knjigama… prenosila sam i na svoje učenike, koji su izrastali u divne, savesne, uspešne ljude”, kaže Jelena.

O PROFESIJI

Zahvaljujući svome entuzijazmu, upornosti i ljubavi prema školi, učiteljica Jelena je danas nosioc titule Najbolji edukator Srbije 2018., nosioc Plakete Učiteljskog društva Niš za izuzetan doprinos radu i promociju učiteljske profesije i prakse, nosioc Svetosavske pohvalnice Opštine Prokuplje, član Asocijacije najboljih nastavnika bivše Jugoslavije, član Instututa za moderno obrazovanje … Od prošle godine ima zvanje pedagoškog savetnika.

Učionica – radionica.

U toku svoje karijere radila je i sa romskom decom na UNICEF-ovom projektu „Kompenzatorni program“. Povedena iskustvom u radu sa romskom decom svih uzrasta, objavila je prvi dečji srpsko – romski rečnik „Na krilima vetra“ koji mnogome pomaže kako učenicima, tako i nastavnicima u nastavi u mlađim razredima osnovne škole.

Kreativni rad

ŠKOLA PO MERI DECE

“Za sebe mogu reći da sam prava seoska učiteljica i ne stidim se toga. Baš ona seoska učiteljica, koja bukvalno gleda u nebo i pita se kakvo će vreme boti ne bi li na vreme stigla na posao, ona koja po snegu i ledu broji krivine i brda do cilja, ali ona koja uvek stiže. Škola u kojoj radim je škola po meri dece i trudiću se da tako i ostane. Nastavni proces se bazira na istraživačkim aktvinostima, igrovnim aktivnostima i svemu onome što je deci blizu, a što će im pomoći da lakše savladaju nastavno gradivo.

Đaci sa svojom učiteljicom

Prostorije i ambijent u školi kreiran je tako da imamo sve ono što nam je neophodno za rad. U prilog tome ide i etno učionica i biblioteka koju sam sama oformila, a broji oko 1500 naslova. Jedino što nam fali, da bi zaista uzivali u svemu, jeste internet veza koju nikako da dobijemo.

Novogodišnji praznici

Kao učitelj i kolega otvorena sam za saradnju i nema nekoga kome se nisam odazvala, a zamolio me je za pomoć. Volim da razmenjujem ideje i iskustva sa kolegama, volim da se družim i sarađujem u svakom smislu te reči.”

TATIN “CAR”

3. Zvrk u autu sa šest godina na letovanju u Grčkoj

“Mogu reći da sam imala veoma lepo i bezbrižno detinjstvo. Bila sam dete obasipano pažnjom i ljubavlju, tatin “car”. Imala sam sve što poželim. Iako sam odrastala u gradu, bila sam veoma nestašno dete, a deo tih svojih nestašluka opisala sam u svojoj knjizi “Družina Borovnjak”.

Promocija knjige i moja podrška – porodica

Pohađala sam osnovnu školu “Nikodije Stojanović Tatko” u Prokuplju. Imali smo učitelja Spasić Novicu, koga i dan danas izuzetno cenim, a kasnije i razrednu Stojanović Stevanu – koji su od nas stvorili dobre, plemenite i poštene ljude.

Krenuvši u prvi razred upoznala sam devojčicu smeđe kose, moju Žaklinu sa kojom gajim prijateljstvo preko osnovne i srednje škole do dan danas.

Žaklina i Jelena, nekad i danas – prijateljstvo koje traje

Nestašluka ima puno, a uzeću odlomak iz svoje knjige da bi vam dočarala delić tog vremena:

SKAKANJE U PESAK

Oronuo zidić, propao pod naletima vetra, smrvljen od zimskog mraza i vrelih sunčevih zraka, tanan, prosto je mamio da bude odskočna daska pravo  u… pesak.

Pogledasmo se da utanačimo ko će prvi. Osmotrismo okolinu. Stara baba-mrgud, nije bila u blizini. Kuća u dvorištu, u kojoj je živela, bila je udaljena nekih dvadesetak metara od puta i pomenutog peska, tako da smo, u neku ruku, bili bezbedni.

Skoči prvo Koki, Ivana, Gruja, pa ja. Počesmo da se smejemo. Joj, miline, kada letiš kroz topao letnji vazduh, a onda ti bose noge dotaknu zrna  sitnog peska. Skočismo još po koji put, glasno se smejući. Prvi sumrak lagano je grlio grad. Sunce je odavno zašlo. Smejemo se. Lepo nam je. Veseli smo.

Odjednom, osetih peckanje preko noge. U trenutku se osvestih. Ivana, Koki i Gruja već su trčali ulicom, a iza mene je, opet maler, stajala baba-mrgud sa prutom u rukama. Unela mi se u lice i onim krezubim ustima i piskavim glasom, gotovo vrišteći pitala:

“A ko skakao u pesak? A?“

Bledo je pogledah još uvek češkajuči bolno mesto i potrčah koliko me noge nose.

„Ko skakao u pesak, pitam?“, vikala je  za mnom baba.

“Luda baba“, pomislih, a u daljini vidim ovo troje kako se smeju i češkaju. (odlomak iz knjige “Družina Borovnjak”)

“Za sebe mogu da kažem da nikada nisam bila obična devojčica. Ne mogu da kažem da nisam imala lutke, jer su mi roditelji stalno kupovali nove igračke, ali te lutke krasile su police, dok sam se ja igrala klikerima, igrala fudbal i “ratovala” peckalicama u Borovnjaku, vozila bicikl i sličuge i pravila razne “zvrčke”. Kao dete, više sam volela “da vijem“ po ulici, nego da čitam.

Ljubav prema knjigama razvila se u mom svetu negde u šestom razredu, kada sam igrom slučaja počela da čitam ediciju o “Hajduku” Gradimira Stojkovića. Od tada je sve krenulo i kao ogromna ljubav traje i dan danas. Pored toga što mnogo čitam, pišem poeziju i dramske tekstove koje koristim u nastavi.”

SUPRUGA I MAJKA

“Davne devedeset i neke upoznala sam Bratislava, koji će nakon desetak godina zabavljanja postati moj suprug. U braku sa njim imam četvoro dece: Milicu, Nemanju, Nataliju i Nikoliju na koje sam izuzetno ponosna.

Kao majka četvoro dece različitog uzrasta, od osamnaest, šesnaest, trinaest i sedam godina, mogu da kažem da mi se svet u kome žive moja i današnja deca ni malo ne dopada. Deca nemaju iskrena priajteljstva, druže se virtuelno i imaju na stotine pratioca, ali pravi prijatelji se retko sreću i nalaze. Koliko god je današnji virtelni svet i svet tehnologije dobar, toliko je zaslužan i za otuđenje dece i ljudi.

Promocija knjige

O SLOBODNOM VREMENU

“Ah, slobodno vreme. Gotovo ga i nemam. Možda sam i sama kriva za to, jer sam previše ambiciozna, pa dajem maksimum od sebe, ali bitno mi je da moja deca budu uspešna i da ja uspešno gradim svoju karijeru.”

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here