Home Predstavljamo PREDSTAVLJAMO: IVO TORBICA – UČITELJ, PESNIK, AKTIVISTA, BAŠTOVAN…

PREDSTAVLJAMO: IVO TORBICA – UČITELJ, PESNIK, AKTIVISTA, BAŠTOVAN…

1430
0

Rođen sam u Mostaru, Bosna i Hercegovina, neke lepše, 1981. godine, kao treće dete, pored dva brata. Završio sam osnovnu školu u Vladimirovcu 1996. kao vukovac, a srednju Ekonomsko – trgovinsku školu “Dositej Obradović” u Alibunaru 2000. godine, takođe, kao vukovac. Potom sam upisao Učiteljski fakultet u Beogradu, nastavno odeljenje u Vršcu, 2000. godine i gotovo prvi u klasi ga završio 2005. godine.  Završio sam master akademske studije na Fakultetu za inženjerski menadžment u Beogradu 2020. godine, a pre toga i osnovne akademske studije na istom fakultetu 2019. godine. Po obrazovanju sam profesor razredne nastave, kao i master – diplomirani inženjer menadžmenta u oblasti informaciono – komunikacionih tehnologija. Član sam Udruženja inženjera i tehničara Srbije od 2019. godine, a od 2021. godine sarađujem i sa Zavodom za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Uređujem blog ivotorbica.blogspot.com koji je vrlo posećen i služi kao podrška nastavi, kako meni, tako i mnogim prosvetnim radnicima i učenicima u zemlji, a i šire.

Trenutno radim u Osnovnoj školi “Prvi maj” u Vladimirovcu kao nastavnik matematike, informatike i računarstva. Pre toga sam bio u razrednoj nastavi, ali i nastavnik matematike u drugim školama. Nekoliko godina sam radio i u inkluzivnoj nastavi, tačnije od 2014. do 2019. godine.

Živim u pitomom banatskom mestu koje se zove Vladimirovac, a koje pripada opštini Alibunar.

Vladimirovac je nastao početkom 19. veka i kroz njega prolazi međunarodni auto-put Beograd – Temišvar. Poznat je po gostoprimljivim i druželjubivim ljudima i domaćinima, kao i po bunarima, koji su danas pod zaštitom države. Stanovništvo čine, uglavnom, Srbi i Rumuni. U mestu je snimljeno nekoliko domaćih filmova, od kojih su najpoznatiji: “Ko to tamo peva”, “Skupljači perja”, “Mrtav ladan” i mnogi drugi. Smešteno u Deliblatskoj peščari, prirodnom rezervatu Srbije, mesto dobija na značaju, kao i susedno izletište Devojački bunar, koje predstavlja pravi raj za posetioce, posebno oko 1. maja.

DETINJSTVO

Mogu da se pohvalim da sam imao vrlo lepo i sadržajno detinjstvo, obojeno najlepšim bojama tog najranijeg životnog doba, protkanim nitima radosti, smeha, igre, mašte, druženja, čiji je rezultat ispleteni venac ljudskih kvaliteta i moralnih vrednosti, a koji od tada ne skidam sa svoje duše.

Sa navršenih godinu dana u luna parku

Rano detinjstvo sam proveo u rodnom Mostaru, gradu pesnika, poput Alekse Šantića, Svetozara Ćorovića, Džemala Bijedića i drugih značajnih ličnosti u protekla dva veka. Život tih godina je bio bezbrižan, srećan, ispunjen dečijim igrama, ponekad nestašlucima. Uostalom, kao i kod većine dece. Međutim, vrednost tog vremena, i ono na šta sam danas vrlo ponosan, je činjenica da sam odrastao u jednoj specifičnoj sredini, koja je bila multietnična, a drugari i učiteljica takvi da ih svako dete samo može poželeti. Tom prilogu ide činjenica da sam i danas ostao u kontaktu sa svima njima, pa i sa učiteljicom, sve do njenog poslednjeg dana života. Najbolji drugari iz tog vremena su mi bili skoro svi, ali bih izdvojio Armana Pehilja, Lea Šunića, Sanju Zovko, Ajlu Nožić, Lejlu Duraković, Sanju Ćatić, Željku Maj i mnoge druge, a nit prijateljstva se nikada do sada nije prekidala, iako živimo u različitim državama.

Sa druge strane, roditelji su uvek bili uz mene i od kada znam za sebe, tom detetu su pružali sve što su mogli i bili za mene, kad je trebalo i suprotno. Sa svojim rođacima (a njih je bilo mnogo) sam uvek imao odličan odnos, takav da sam kod njih i po nekoliko nedelja ostajao preko zimskog i letnjeg raspusta. Nisu pravili razliku između mene i svoje dece. Sa komšijama je bilo isto tako. U zgradi u kojoj sam odrastao, uglavnom su bile starije porodice, ali su me voleli i poštovali, kao nekog svog unuka, a pažnja sa njihove strane nije izostajala ni u jednom trenutku.

U poseti najstarijem bratu Draganu, na odsluženju vojnog roka u Sarajevu, 1988. godine

Od prvog dana sam znao da ću biti učitelj, jer sam taj poziv doživljavao kao izuzetnu privilegiju i čast, jer imaš mogućnost da na jedan najhumaniji način oblikuješ živote male dece, koji će već sutra biti odrasli i uspešni ljudi, a zahvaljujući upravo svojim učiteljima i učiteljicama. Svoj poziv sam odabrao odlučno, zahvaljujući svojoj učiteljici Zejni Cigić, koja mi je bila druga majka, a verujem i svim generacijama đaka kojima je predavala.

Detinjstvo sam proveo pretežno u gradu, ali i na selu, kod svoje rodbine, mada sam imao kuću u istom mestu gde rodbina živi.

Kao dete, uvek sam voleo da čitam, a posebno lektiru, čuvene knjige u izdavaštvu sarajevske “Lastavice”. Među njima mi je bila najdraža “Doživljaji Nikoletine Bursaća”, kao i “1000 milja pod morem”, koju sam i po nekoliko puta čitao.

Od filmova, najviše sam gledao Supermena, koji je u to vreme bio popularan i gledan. Mogu reći da je on bio moj glavni filmski junak, pored drugih. U tom periodu sam voleo gledati i serijal Zvezdane staze.

Od igara, sećam se, tu je bila “Naljuti se čoveče”, koju sam vrlo rado igrao sa braćom i drugarima i uvek se nervirao kada bih gubio u istoj.

Od malena sam voleo muziku i sećam da sam stalno slušao grupu Idoli, a omiljena kaseta je bila, upravo njihov album “Čokolada” koju, gotovo nikada, nisam vadio iz vokmena.

Prvi put u rodnom gradu Mostaru, nakon rata, 1998. godine

DANAS

Stava sam da svaki dan treba živeti kao da je poslednji i da ne treba propuštati nijednu životnu šansu, jer niko ne zna šta ga već čeka narednog dana.

Po mom mišljenju, suština života se ogleda u tome da ostavimo što dublji trag za sobom, kako na ličnom, tako i na profesionalnom planu.

Surova istina je da se danas ljudi manje druže nego ranije, ali za to smo najviše, opet, mi krivci, počevši od svakodnevnih obaveza, koje sve više sebi namećemo i pored istih imamo manje slobodnog vremena, delom i zbog društvenih mreža, koje su sastavni deo naših života već skoro 15 godina. Ali, opet, one su nam omogućile da upoznamo mnoge kvalietne ljude. Takođe, epidemija Kovida – 19 je dodatno otuđila ljude i nadamo se nekoj vedrijoj budućnosti, jer sam stava da će do ponovnog zbližavanja ljudi doći, jer smo mi, ipak, socijalna bića koja su upućena jedni na druge, na jedan ili drugi način. Ništa lepše nema nego sa voljenom osobom, prijateljicom, poznanikom ili koleginicom sa posla popiti neformalnu kafu i ćaskati o svemu, bilo to posle posla ili u slobodno vreme. Živu reč ništa ne može zameniti.

Duboko verujem u mlađe genreracije, odnosno u decu koja tek stasaju u mlade ljude i mislim da je vrlo važno da ih na vreme pravilno usmeravamo i učimo pravim vrednostima, počevši od porodičnog doma i klime u istoj, do škole, u kojoj mi, prosvetni radnici, nastavljamo da ih oblikujemo, pa sve do društvene sredine, čiji su deo. Ove tri karike odrastanja svakog deteta su neizostavne, ako ih sutra želimo videti kao uspešne ljude. Nema razloga za brigu, jer odrastaju u vremenu koje im nudi sve ono što im omogućava lakše školovanje i formiranje ličnosti, posebno ako znamo da se do informacija ne dolazi isključivo odlaskom u biblioteku, već je to moguće samo jednim klikom.

U vezi sa tim, vrlo važno je da odrasli, kao i mlađe generacije, vode računa o svom zdravlju, o hrani i pićima koja konzumiraju. Nažalost, sve su više prisutni fast – food i slični restorani, a posledica su gojaznost i lošije zdravlje omladine. Zato je od posebnog značaja da se prvi mi edukujemo, a potom ta znanja o hrani prenesemo i na mlađe.

Sa braćom, na venčanju, po godinama srednjeg brata VladimiraU prilog tome, prošle godine, tačnije u oktobru 2020. godine, u školi u kojoj radim, organizovao sam Svetski dan zdrave hrane. Učestvovali su, kako nastavnici, tako i učenici. Kako bi shvatili koliko je ova tema bitna, istraživali su o hranljivim i zdravim namirnicama, a uz pomoć svojih roditelja su pravili razne specijalitete i donosili ih u školu. Pored iste, izlagali smo i zdravo voće i povrće o kome su mogli da se informišu. Mislim da su takve aktivnosti značajne, jer kod svakog deteta dižemo nivo svesti, kada je hrana u pitanju, jer svi znamo koliko je ona, u stvari, danas zatrovana i veštački gajena.

Nažalost, nije samo ona puna pesticida.

Kada pogledamo i svoju životnu sredinu, situacija nije mnogo bolja. Srbija je jedna od najlepših zemalja na svetu, ali nedovoljno cenimo ono što nam je priroda ostavila. Mislim da još nije dovoljno razvijena svest o očuvanju životne sredine, pa smo svedoci bacanja i ostavljanja smeća po izletištima i prirodi, a među većim problemima zemlje su divlje deponije koje predstavljaju pravo ruglo.

U tom pogledu, smatram da se odluke po ovom pitanju moraju donositi u vrhu države, ako želimo ekološki čistiju zemlju. Razlog više je što imamo prelepe nacionalne parkove, kao i rezervate prirode u kome i sam živim (Deliblatska peščara). Ono što nam je priroda ostavila, to moramo i sačuvati – od biljnog do životinjskog carstva, uključujući ugrožene vrste, jer je svako od nas u takvoj obavezi.

SLOBODNO VREME

Što se tiče mog slobodnog vremena, ono je ispunjeno do poslednjeg minuta.

Skoro 6 godina sam bio angažovan u nevladinoj organizaciji „Dečiji pokret“, a koji se finansirao pretežno od članarina. Sa saradnicima sam želeo da omladini pružimo kvalitetnije odrastanje, organizovavši im razne sekcije – od sporta, plesa, pa do glume, na šta sam posebno ponosan, jer su građani mog mesta nekoliko godina uživali u predstavama koje su se organizovale u čast Božića, a koje sam pripremao sa svojom saradnicom i koleginicom, Dušicom Boščić.

Sa saradnicima organizacije “Dečiji pokret” 2010. godine

Pored redovnog posla, aktivno se bavim pisanjem knjiga. Ovih dana mi upravo izlazi prva knjiga pod nazivom „Gladni čoveka“. U pitanju je poezija koja se bavi životnim temama, a jednim delom je i autobiografija. Pesme su pisane slobodnim stihom, mada ima i onih u rimi, podeljenih u sedam poglavlja. Posebno mi je drago što će knjiga konačno ugledati svetlost dana, jer mi je to dugogodišnja želja. U pripremi je već i druga zbirka poezije, koja će se pojaviti u prodaji na proleće 2022. godine. Uporedo sa pisanjem iste, radim i na svom prvom romanu. Pisanje i, uopšte,  pisana reč, oduvek su me zanimali i zato sam poželeo da imam autorske knjige, koje su moja satisfakcija i posebno zadovoljstvo. Ovom prilikom, želim se zahvaliti saradnicima i to: Luciji Tasić, Vlasti Ceniću, Iluci Pančovan, Milanki Slijepčević, Slavoljubu Radosavljeviću, Nemanji Rotaru, Nemanji Vujiću, Dejanu Bosniću i Tomislavu Bedenikoviću.

Za ovu priliku, predstavljam vam jednu od mojih pesama koje će se naći u prvoj zbirci pesama.

 

Kada stane sve(t) oko tebe

 

Kada stane sve oko tebe

Ti se pokreni,

Ubrzaj korak.

Ne shvataš koliko možeš

Jer tako malo treba za ubrzanje.

Kada stane sve oko tebe

Budi nikada odlučnija u toj odluci.

Ne shvataš koliko si snažna,

Ne shvataš koliko si spremna da sebe promeniš.

U tvome srcu

Nema mesta zastoju,

Nema mesta tugovanju.

Rođena si samo za drugovanje

jer energije imaš za dva života.

Ne živiš da bi propadala

i zastajala na prvim krivinama.

Ubrzaj hod i ne osvrći se.

 

Ono što je bilo, ti zaboravi,

Jer nećeš se radovati svemu onome

Što ide ka tebi,

A idu radosti,

Ide svet,

Neki novi,

Neki bolji.

 

Pored pisanja knjiga, aktivno se bavim baštovanstvom. Pošto imam prostrano dvorište, volim da ga stalno uređujem. To je, zapravo, botanička bašta u malom. Njega oslikava mnoštvo ruža, lekovitog bilja, poput žalfije, nane, nevena itd, pa sve do četinara (smrča, bor, Pančićeva omorika, minijaturni četinari…). Naravno, pored svega toga, dvorište krasi i sezonsko cveće, koje mu daje poseban pečat.

Naročito bih istakao deo oko kolekcionarstva. Poslednjih 20 godina volim da bogatim svoju kolekciju muzike. Mogu se pohvaliti da trenutno imam preko 1000 kompakt diskova i isto toliko lp ploča, a na kojima se nalaze svi mogući kvalitetni žanrovi svetske muzike, počevši od narodne, zabavne, pop, klasične, ali i džez i rok muzike. Muzika je, takođe, strast i uživam u istoj.

Sa kolegama i koleginicama na proslavi male mature 2020. godineNa kraju, svim čitaocima bih poručio da se u životu što više vode ljubavlju, jer samo ona dovodi do spokojstva, a pored nje i istinom, kao najjačim oružjem.

Verujte u dobro i budite optimistični. To nas sve pokreće i snagu nam daje.

U tu čast, poklanjav vam još jednu pesmu.

 

Ljubav pobeđuje…

 

Ljubav pobeđuje

ma koliko bitka bila teška.

 

Ljubav pobeđuje

iako je možda to na početku

borbe bilo nemoguće.

Ljubav je, pored osmeha,

najjače oružje

i nje se drži

kada ti je najteže,

kada te napadaju,

kada ti zamke postavljaju.

Brani se osmehom,

poput najvećeg štita.

U toj borbi ne posustaj

i drži se istine i ljubavi,

jer jedno bez drugog ne idu.

 

Ljubav uvek pobeđuje

jer bez nje, ne bi nas bilo.

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here