Rođena sam i odrasla u banatskom gradu Zrenjaninu. Zrenjanin je čudan grad, na obali Begeja koji je u centru grada pretvoren u jezera. Grad je izgrađen ponovo nakon velikog požara 1807. Poznat je po tome što nemamo ispravnu pijaću vodu. No, mi tu vodu pijemo od rođenja, kažu da sadrži arsen, a kako arsen utiče povoljno na ten, ja tvrdim da su Zrenjaninke najlepše žene u Srbiji.
Radim punih 30 godina u jednoj istoj školi – OŠ „Žarko Zrenjanin“ u Zrenjaninu. To je velika škola, odeljenja su uvek sa preko 25 učenika, a dugi niz godiina smo imali i više od 30 učenika u jednom odeljenju. Ne volim zanimanje „profesor razredne nastave“. Volim da sam – UČITELJICA!
Uživam u radu sa đacima. Sa većinom njih sam u kontaktu i dalje, a mnogo njih su kasnije bili roditelji đaka koje sam takođe učila, pa se šalim da sam toj deci „baba- učiteljica“.
U poslu učitelja ne postoje važniji i manje važni predmeti. Svi predmeti su podjednako važni. Tako sam među đacima imala uspešne recitatore, matematičare, nagrađene na likovnim i literarnim konkursima, pobednike u sportskim takmičenjima… Vodim dramsku i ritmičku sekciju. Sama pišem tekstove za predstave koje moji đaci izvode. Najponosnija sam na nekoliko humanitarnih akcija koje sam napravila sa đacima tako što smo pripremili predstavu i prihod poslali u humanitarne svrhe.
S obzirom na to da zaista volim svoj posao, nije mi ništa i nikad teško ako je rad sa đacima u pitanju. Devedesetih smo koleginica i ja delile sunđer i kredu, i opet je to imalo svojih draži. Sada koristim belu tablu i projektor, i to je lepo, ali se posao učitelja može raditi bilo kako. Uvek je samo pitanje koliko čovek želi da sebe daje u svom poslu. Sarađujem sa još tri koleginice iz svog aktiva (Jadrankom, Pavijom i Snežanom) i jako smo zadovoljne saradnjom. Često se i privatno srećemo, ali tada opet pričamo – o školi!
Moram da napomenem da su na moj rad najviše uticali moj tata, moj učitelj Rajko, jedna učiteljica Ranka, dve učiteljice Sonje i jedna nastavnica Jelena, koja me je „uvukla“ u projekat AUN još davnih godina. Zahvaljujući njoj i njenom vrednom suprugu Miši, vodila sam nekoliko godina odabranu ekipu đaka na Palić u „Letnju školu prirodnih nauka“.
Snimila sam 6 časova za potrebe TV nastave. Često đacima pravim igrice kojima proveravaju znanje na svojim kompjuterima.
Najrađe koristim primenjeni dramski metod i aktivnu nastavu.
Biografija mi se našla u knjizi „Primenjeni dramski metod u Vojvodini“.
Koautor sam nekoliko knjiga o kulturnoj baštini Vojvodine, bila sam član redakcije časopisa „Forum beogradskih gimnazija“, često su mi tekstovi objavljeni u lokalnom listu „Zrenjanin“. Postoji nekoliko TV emisija o meni koje su snimljene za potrebe lokalnih televizija.
Jedne godine, održala sam tribinu o školstvu u Banatu, u Baroknoj sali skupštine grada.
Idejni sam tvorac i organizator manifestacije „Šeširijada u centru grada“ na kojoj se okuplja veliki broj đaka iz celog grada.
Imam svoj blog https://dnevnikjedneuciteljice.wordpress.com/ koji je veoma čitan u celoj Srbiji, a često tekstove preuzmu portali susednih zemalja.
Dugo sam bila „revolucionarka“, bavila se sindikatom, vodila najveći protest u istoriji srpske prosvete (25.3.2011.), bila sam direktor škole jedan mandat, bila sam svojevremeno i trgovac i knjigovođa u jednoj radnji elektronske opreme…
Sve sam nešto bila, ali sam uvek – mama i učiteljica!
DETINJSTVO
Odrastala sam u porodici prosvetnih radnika. Osim roditelja, i stric i strina su bili prosvetni radnici, pa se kod nas svakodnevno pričalo o školi. Stariji su uvek s ljubavlju pričali o svojim đacima. Mnogo su nam čitali, pričali nam lepe priče, pevali pesme…, tako da smo i sestra, ja i brat od strica „završili“ u prosveti, a sestra od strica u knjižari. Svi smo bili, i još uvek smo, emotivno vezani za dedinu vetrenjaču u Melencima. Ta je vetrenjača zaštitni znak Banata, iako je sada urušena i izaziva nam suze kad god prođemo kraj nje.
Najranije dane detinjstva provodili smo baš na vetrenjači. Tako se kod nas u porodici to kaže – „na vetrenjači“, a ustvari, pokraj vetrenjače je bila kuća u kojoj su baba i deda živeli. Tamo smo slobodno trčali, jurili guščiće i pačiće, gledali kako baba muze krave, kako deda pokreće krila vetrenjače…
Pamtim bika Paju, koji je jako lupao kopitom, njega sam se bojala. Do dana današnjeg, moji roditelji, kad nešto negde lupa, kažu: “Upa Paja!“, jer sam tako govorila.
Deda i baba su se preselili u selo, ali smo često raspuste provodili tamo, zajedno sa našim roditeljima. Deda Ljuba je bio poseban čovek. Spretan, „što vidi – napraviće, što ne vidi – izmisliće“.
Pošto se tata bavio fotografijom, a prvi je u gradu snimao filmove „osmomilimetarskom“ kamerom, imamo mnogo fotografija i filmova iz detinjstva. Na mnogima se vidi kako koristimo dedine „izume“ – čudne sanke koje je napravio jednog dana dok je padao sneg, klizaljke za svog unuka, da bi mogao da se „čorkulja“ po zaleđenoj Rusandi, ljuljašku na kojoj smo svi zajedno mogli da se ljuljamo…
Dok imamo roditelje, nečija smo deca. Moji su roditelji bili i ostali izuzetno brižni, požrtvovani. Tata je svirao na velikom broju instrumenata, komponovao i pevao nam. Uveče bi nam čitao priče. Mama je priče pričala, učila nas raznim recitacijama. Mamina mama je jedno vreme živela sa nama i pričala nam priče za koje sam dugo mislila da su narodne bajke. Kasnije sam saznala da ih je ona izmišljala. Možda sam od nje nasledila dar da izmišljam priče.
Vodili su nas na more svake godine, nekad i po dva puta, a vikednom smo išli na izlete. Mrzele smo samo kad su nas vodili na vikendicu, jer tad nismo uopšte uživale u okopavanju bašte, sejanju i vađenju krompira.
Bila sam dobro i mirno dete, ali uvek pričljiva i prilično samovoljna. Negde pre četvrte godine, izmislila sam svoj jezik, tvrdeći da je engleski. Razlog tome bio je taj što sam želela da odem u Englesku i mami donesem krunu engleske kraljice. Tada nije bilo popularno privatno učenje stranog jezika, a školice za to nisu postojale. Moji su roditelji našli jednu privatnu profesorku, te sam tako učila engleski kod nje od četvrte do desete godine svog života. Ona je do moje šeste godine ćirilicom pisala reči na engleskom, da bih ja mogla da zajedno sa roditeljima pročitam to kod kuće.
Do osme godine odrastala sam u centru grada, nisam imala mnogo dece u okruženju, ali su moji roditelji vodili računa da se druže sa prijateljima koji imaju decu mojih godina, te je svakog dana bio neko od mojih drugova ili drugarica kod nas.
Kad sam imala 8 godina, preselili smo se na Bagljaš, danas najveće zrenjaninsko naselje.
Odrastanje na Bagljašu imalo je posebne draži. Naselje se tek gradilo, postojale su samo dve zgrade. Mi deca iz te dve zgrade imali smo „ceo Bagljaš“ kao svoje igralište. Oko sebe smo imali mnogo zgrada u izgradnji. Mnogo peska i šljunka, za razna skakanja i građenje nekih naših „građevina“. Tamo sam naučila da odrastam sa dečacima. Igrali smo fudbal, pravili praćke i „pljuce“, a kako sam umela da vrtim „hula hop“ obruč, tako sam spretno umela da vrtim i „nunčake“, jer su dečaci bili fascinirani Brus Lijem, čije smo filmove svi zajedno gledali u bioskopu.
Na nekoliko stotina metara od zgrade, bila je močvara okružena šipražjem.
U tom šipražju igrali smo se „lopova i žandara“, a umeli smo i da naberemo kukuruze iz obližnje njive i pečemo na žaru. Igrali smo se napolju po ceo dan, do kasno uveče. Tek oko 22, kad čujemo da sa terase viču nečiji roditelji, svi smo kretali kući.
Imali smo sreću i to da se tih godina gradio put Zrenjanin – Novi Sad, tačno pored naših zgrada, pa smo danima po svežem asfaltu crtali kredama koje je moj tata donosio iz škole. Voleli smo zajedno i da idemo u pozorište, tada su se subotom pre podne prikazivale „ozbiljne“ predstave, pa smo svi „čoporativno“ odlazili da ih gledamo.
Volela sam da čitam i zbog toga sam često trpela podsmeh svojih drugarica. Do dana današnjeg imaju običaj da mi kažu: „Ti si uvek „pametna“!“ Sad se šalimo tako, ali me je onda to pogađalo. Kupila sam baterijsku lampu i čitala noću ispod jorgana, da me mama i tata ne primete. O knjigama koje sam tad volela, pisala sam na blogu pre par godina, u nekom izazovu.
https://dnevnikjedneuciteljice.wordpress.com/2014/09/07/%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%B7%D0%BE%D0%B2/
Iz detinjstva su mi ostali najbolji prijatelji, vezani smo kumovskim i prijateljskim vezama, iako smo se rasuli po celom svetu.
ŠKOLOVANJE
Moje školovanje, je, ustvari, jedna velika avantura. Pošto je mama bila vaspitačica, vodila me je sa sobom u vrtić od moje druge godine. Kad sam imala 4 godine, nije mi više mama bila vaspitačica, nego divna tetka – Ljubica, prijateljica mamina, sa čijom ćerkom se još uvek družim i zovemo se „sestre“.
U vrtiću sam upoznala jednu Sonju, s kojm sam se kasnije srela u jednoj od osnovnih škola, pa smo do kraja srednje bile nerazdvojne, zajedno smo menjale škole i odeljenja.
Sonja zaslužuje posebno mesto u mojoj priči. U isto vreme smo počele da nosimo naočare, uvek imale istu dioptriju i isti ram naočara. Često smo bile potpuno jednako obučene, sasvim slučajno. I nastavnici u školi, a i mnogi drugovi i drugarice, često su nas mešali. A nas dve smo imale običaj da koristimo jedne naočare, jer je jedna uvek gubila ili lomila stakla na svojima. Znali su nas i kao „one dve što menjaju jedne cvikere“. Mnogo godina kasnije, ja sam dioptriju skinula u Rusiji, a Sonja je stavila sočiva. I dalje smo u kontaktu, iako živimo daleko jedna od druge. Kad god se sretnemo, mi smo i dalje „Ivana i Sonja“, drugarice koje sve mogu da kažu jedna drugoj.
Krenula sam u školu sa šest godina, jer mi je bilo dosta zabavišta. Za 12 godina školovanja, promenila sam 5 škola i 7 puta menjala odeljenje, tako da sam u istu školu ili isto odeljenje išla sa „pola grada“. To smatram velikim bogatstvom, jer su neke veze iz škole neraskidive i dalje.
Postoji jedna ekipa iz moje poslednje osnovne škole, koja se okuplja povremeno. Bilo ko iz te ekipe, samo na FB napiše: „Okupljanje.. tad i tad“ i slavimo, 29 ipo godina od završetka škole, 31 godinu od polaska u osmi razred i slično. Uvek nam bude lepo, svejedno da li nas dođe 10 ili 40.
U školi sam uvek bila aktivna, igrala folklor, učestvovala u ritmičkim tačkama, pisala pesme, slikala, pobeđivala na raznim literarnim i likovnim konkursima… išla na recitatorska takmičenja, takmičenja iz engleskog, biologije, šaha…
Roditelji nisu nikad od mene i sestre tražili da budemo odlične, naš je izbor bio da budemo skroz odlične i „Vukovci“. Nisu nam nikad pregledali domaće zadatke, naša škola je uvek bila naša stvar. To je jedna od dragocenosti koju su nas naučili, da je svako odgovoran za svoje postupke.
Inače, želela sam da budem glumica ili učiteljica. Kad sam shvatila da, radeći sa đacima, mogu da budem i glumica, rešila sam da odem u prosvetu. Završila sam Pedagošku akademiju u Kikindi, a Pedagoški fakultet Sombor u Novom Sadu.
Svoje obrazovanje nisam završila, iako školovanje jesam. Veoma volim seminare, razna stručna usavršavanja, tako da sam svakodnevno angažovana u svom usavršavanju.
SIMPATIJE
Prva simpatija bio je Miroslav. Toliko sam bila zaljubljena sa tri godine, da sam tražila od mame da mi rodi brata koji će se tako zvati. Rodila mi je sestru. Miroslav i ja smo imali roditelje prosvetne radnike, koji su se družili povremeno. Nisam ga videla duže od 40 godina, ali se redovno pozdravljamo preko njegove i moje mame. I uvek istom rečenicom: „Pozdravite moju simpatiju!“
Prva „velika ljubav“ bio je Jure, dečak koji se doselio kad je izgrađena jedna od novih zgrada na Bagljašu. Tada sam mu, između ostalog, rekla: „Biću učiteljica, i tvoj sin će biti moj đak.“ 25 godina kasnije, njegov sin jeste bio moj đak, a nas dvoje smo dobri drugari sve ove godine.
Druga „velika ljubav“ je jedan Rus, moj bivši momak, a dugogodišnji suprug. Njega sam upoznala namerno, kad sam imala 14 godina, a od moje šesnaeste smo zajedno. A zašto sam ga „namerno“ upoznala?
Deda nam je, jednom priliko rekao da će samo brat od strica imati prezime Bošnjak, a nas tri sestre (rođena, sestra od strica i ja) ćemo promeniti prezime kad se udamo. Ove dve su bez problema pristale, ali sam ja insistirala na tome da želim da se prezivam Bošnjak. Deda je tad rekao: „Ili se nemoj udati, ili nađi nekog sa istim prezimenom!“
Deda je umro kad sam imala 9 godina. Kad sam u jednoj od mojih škola od svog tadašnjeg najboljeg druga, koji je o svom najboljem drugu Rusu pričao stalno, saznala da se dečko zvani Rus preziva Bošnjak, otišla sam da ga upoznam. Postali smo dobri prijatelji, a onda smo shvatili da se volimo. Ta ljubav traje do danas. Prezime sam zadržala, i zato imam dva ista prezimena.
Mnogo je anegdota vezano za ta prezimena, dovoljno je da napomenem da su naši sinovi dugo mislili da se svi na svetu prezivaju – Bošnjak!
DECA
Naši su sinovi rođeni devedesetih, kad smo imali platu manju od 5 maraka mesečno. Oni su nas ojačali, pokazali nam da se ljubavlju sve može. Od njih smo naučili da je život dug i da „sve dođe na svoje“. Na obojicu smo mnogo ponosni, jer su sami odabrali čime će da se bave i nastavljaju sa obrazovanjem iako su već dugo zaposleni.
Moram da priznam da su me rođena deca naučila i kako da se ponašam sa đacima. Otkrili su mi neke „trikove“ koje rado primenjujem u radu.
Današnji đaci su, kažu, sasvim drugačiji od nekadašnjih. Mislim da su deca uvek – deca. Mada, istina je da ovi sadašnji nešto više znaju o očuvanju životne sredine, reciklaži, zagađenju.. ali daleko manje poštuju pravila ponašanja. Uvek mi je teško kad vidim da neko baca kesice od grickalica i prazne flaše na ulicu. To se ranije zaista nije dešavalo. Trebalo bi vratiti „stid i sramotu“ u život.
Što se sadašnje moje generacije đaka tiče, najempatičniji su od svih dosadašnjih i srećna sam svakog dana kad krenem u školu.
Kako su ljudi generalno negativno raspoloženi i kako smatraju da si veća „faca“ ako izvređaš nekog, uporno se trudim da đacima objasnim da je lako biti popularan, ali je teže biti uspešan. Treba težiti uspehu, a ne popularnosti.
Za mene se oduvek zna da se bojim svake životinje, čak i pileta. Zato je čudno što je svaki pas kojeg smo imali do nas stigao baš mojom željom. Sad imamo i mačka, Ristu. Da mi je neko rekao da ću ja mačku voleti…
SLOBODNO VREME
Moje slobodno vreme sastoji se u tome što nemam slobodnog vremena! Pišem tekstove na blogu, počela sam da pišem knjigu, nadam se da ću do kraja ove godine završiti.
Mi smo pecaroši, svo četvoro, pa smo godinama slobodne trenutke koristili da provedemo vreme na kampovanju na Tamišu. Kad su sinovi odrasli, moj muž je kupio brod koji je na Tisi. Uživam u vožnji tog brodića, a još više uživam kad se „vežemo“ negde i provedemo nekoliko dana na reci. Tad najviše čitam, pecamo i kupamo se. Miris reke i dah prirode su nešto što me opušta i oplemenjuje.
Četvrtak je veče kad odlazim na Rotari sastanak. U Rotariju sam upoznala mnogo kvalitetnih ljudi iz celog regiona. Mnogo humanitarnih akcija smo uradili, težnja nam je da pomognemo lokalnoj zajednici što više možemo. Fokus stavljamo na obrazovanje, pa pomažemo školama u našem gradu, mada smo ovih godina dosta pomagali i zdravstvenim institucijama.
DRUŠTVENE MREŽE
Kao i sve u životu, tako su i društveme mreže pitanje perspektive. Na društvenim mrežama povezala sam se sa mnogim kolegama, razmenjujemo materijale…Tako sam se obrela na „Zelenoj učionici“ kao i na Balkanskoj nastavničkoj mreži. Mnogo mi znači saradnja sa kolegama iz regiona, mnogo sam naučila od kolega. Sa mnogima sam se uživo srela na nekim seminarima i rado smo se, grleći, pozdravljali pri prvom susretu.
NAGRADE
Ne pridajem važnost nagradama. Za mene su najveće nagrade one koje mi je život doneo:
