КАКО САМ НАУЧИО ДА ПЛИВАМ – ДА БИХ МОГАО ДРУГЕ ДА НАУЧИМ ДА „ИСПЛИВАЈУ“
Рођен сам давне 60.-те у Пријепољу. Те дечачке дане сам проводио поред реке Милешевке, правећи вирове и купјући се. По цео дан само, углавном боси, проводили у вировима Милешевке. Правили смо брану помоћу дасака, како би вода била дубља. Одрасли дечаци су се трудили да нас изненаде, ухвате и баце у дубоку воду, не окренувши се да виде где смо. Морали смо да се сналазимо, боримо и тако постанемо врсни пливачи. Ронили смо, скакали у воду и пливали. Изгледало ми је касније, кад сам и сам савладао ову важну животну вештину, да се деца у Пријепољу рађају као пливачи. Кући смо одлазили тешка срца, само када добро огладнимо или кад родитељи дозивају са оближњег брда. Завршавали смо шта треба и одмах се враћали на реку. Телефона није било па смо се у повратку дозивали вичући из све снаге. Ретко смо одлазили на Лим, јер је био загађен целулозом из тадашњег Иванграда. На реку смо ишли, јер смо знали да тамо никад нисмо сами. Како смо одрастали, уочавали смо разлике међу нама – националне, верске, полне…али ми смо се делили само на добре и лоше пливаче. Већ тада сам знао да је моја слобода условљена слободом других.
Данас, као учитељ, када желим децу нечему да научим, ја их „бацим у проблем“, и пустим их да се сами „боре“ и покушају да „испливају“ на површину решења.
КАКО САМ НАУЧИО КОЛИКО ЈЕ ИГРА ВАЖНА – КАКО БИХ ЈЕ ДЕЦИ ДАРИВАО СВАКОДНЕВНО
Ти усклици, запљускивање воде и дечји смех, ми и данас одзвањају у ушима када прођем покрај Милешевке. Чинило ми се да никад нисам био срећнији. Тада сам научио да је срећа циљ у животу. Да је неопходно да се деца играју и смеју. Да се радују и буду срећна, да скачу, да се гурају, окрећу, чупају и вуку, да су слободна духом и телом, да живе своје циљеве и снове. Научио сам да је за срећу потрено да имаш некога. Сва та искуства из дечачких дана, данас преносим деци у намери да се играју, живе своје снове и буду срећни!
КАКО СА НАУЧИО ДА ВОЗИМ БИЦИКЛ – КАКО БИХ ДЕЦУ ОХРАБРИО ДА „САМИ ПРОБАЈУ“
Једна од мојих љубави је и вожња бициклом. Као и пливање, бицикл сам почео возити још као сасвим мали. Знам да сам ногу пребацио испод шипке да бих могао да дохватим педале. Наравно у питању је био очев огромни бицикл.
Убрзо сам упознао и браћу Чпајак, Горана и Ђорђа, који су исто тако волели бициклизам. Бициклом сам први пут отишао у оближњи Прибој и Рудо. То је у тим још увек дечачким данима био прави изазов. Знам да сам том приликом са Гораном Чпајаком из Рудог у Пријепоље, стигао по мраку. Није било нимало пријатно и безбедно, а плашио сам се и реакције родитеља. Касније, вожња до Прибоја, Бродарева, па и Бијелог Поља, била је рутина. Већ као средњошколци возили смо до Сарајева, Мостара и Дубровника. То је стварно био несвакидашњи доживљај.
Био сам поносан на себе и задивљен лепотом природе кроз коју смо пролазили. Романија, Неретва, Мостар, Море, Дубровник. Као из бајке. У последње две године смо возили преко Румуније од Влашке до Трансилваније, преко бајковитих карпата маршрутом Трансфарагашан 800 километара. Као и Дунавом од Бачког Брега до Текелије. Бајка и ништа друго. Возиш, а као да сањаш. Карпати су нетакнута природа препуна водопада, снежниг острва, језера, шума и ливада. Нису реткост ни медведи, дивљи магарци и кољи и остала дивљач.
Ово путовање и љубав према бициклу, научило ме да да будем упоран, истрајан, самопоуздан. Ово се не може научити причом, то свако мора да доживи за себе. Научио сам да дајем и узимам. Научио сам да делим. И те вредности покушавам данас да поделим са децом. Да их научим, вечитим радостима и уживању. Научио сам да сарађујем, да расуђујем и да имам емпатију према људима око себе. Та искуства и вредности, данас, као учитељ, преносим деци.
Искуство у вожњи бициком ми је користило и када ми је професор Ивић, пре двадесетак година, објашњавао суштину активног учења на примеру вожње бициклом. Професор је то сликовито објашњавао, рекавши да је активно учење – као учење вожње бициклом.
Рекао је да деца неће никада научити, ако им будемо причали како се вози. Да би, објашњава професор, научили децу, морате им дати бицикл да пробају, да они учествују у савладавању те вештине, а тако је и са знањем – које деца морају сама да конструишу у својим главама, а не да им ми „сипамо“ готове чињенице.
КАКО САМ НАУЧИО ДА ВОЛИМ ПРИРОДУ – КАКО БИХ ТУ ЉУБАВ ШИРИО МЕЂУ ДЕЦОМ
Љубав према природи је бескрајна. Уживам у дивљини и често за себе кажем да сам „дивљак“! Препешачио сам сва околна брда и планине и годинамa камповао на Радоињском језеру. Децу учим да воле природу својим примером. Да је чувају и живе у њој и са њом. Од дечачких дана имам и псе. Данас гајим два – маламута Атилу и аргентинску догу Стелу. Са њима се дружим шетам и разговарам. И децу упућујем да воле људе и животиње, а да троше ствари.
КАКО САМ ПРОНАШАО У СЕБИ ТАЛЕНАТ ЗА УМЕТНОСТ – КАКО БИХ ДЕЦИ НЕГОВАО ЊИХОВЕ ТАЛЕНТЕ
Покушавао сам и сам да стварам и да различитим медијима делим поруке. Заједно са Драганом Деспотовићем и Муризом Мушкићем оснивач сам ликовне групе Крик. Прву изложбу имали смо 80 – тих година у тадашњем Дому омладине. И данас помало сликам, најчешће уље на платну.
Култура је била у центру свега што се дешавало око мене. Осамдесетих година, заједно са Веском Нинчићем – гитара и Славољубом Цвијетићем – бубњеви, оснивамо рок бенд Колера. Свирали смо и компоновали само ауторску музику. Имали смо више заједничких концерата са другим рок саставима у граду.
Данас децу учим да стварају да буду оригинални и своји. Да је маштовитост важна колико и писменост. Да постоје разни медији којима могу да испоље своја осећања и пренесу различите поруке. Да искажу лепоту свога духа. Да нађу свој мир и равнотежу са окружењем. Појединачно и колективно!
Тих година сакупљао сам и слушао плоче, углавном рок и џез бендова. И данас имам пуно ЛП плоча. Поносан сам на неке, које су изашле у малом тиражу, уникатне су и ретке попут Дип Парпл са филхармонијским оркестром, ЛП плоче групе Фри, и Лед Цепелин, које нису излазиле у тадашњој Југославији. Мој брат Срђан и ја смо сатима слушали музику са плоча, враћајући на грамофону бубањске прелазе, неку гитарску солажу или неки отпевани стих. Све смо то слушали у толико хладној соби да смо је и звали замрзивач. Заједно са пријатељима сам био на највећим рок концертима који су одржани у тадашњој Југославији. Био сам на концерту групе Дип Парпл, Аеросмит, Ијан Гилан, и на великом броју концерата домаћих група као Бјело Дугме, Група Смак, Рибља Чорба, ЕКВ, Парни ваљак и многе друге. У новије време концерт Андреј Реја у београдској Арени.
Научио сам да ако ти нешто не волиш, то онда ни деца не воле. Научио сам да ако музику желиш боље упознати и уживати у њој онда, треба да је слушаш. Са децом је око музике тешко. Они живе у свету кад се музика гледа. А када нешто пустим да слушају њима је то прилика да сви причају у глас. Али не одустајем, причам анегдоте о композитору или певачу, како бих им привукао пажњу. За музику и друге уметности савезник је време. За уметност конзумирање или стварање, поред знања, потребно је и искуство. Годи ми прича једне мајке која се са сином одселила у Крагујевац. У Крагујевачкој гимназији професорица музике је деци пустила неку конпозицију и питала их да ли знају ко је то. Руку је подигао Новица и рекао о коме се ради. Цео разред се смејао. Професорица је рекла да је то тачно и они су се чудили и утишали. Питала га је како то зна, а он је одговорио да су то слушали код учитеља, тј. мене! Треба веровати и волети да би и други око вас, нарочито деца – која вам верују, веровала и волела.
КАКО САМ ПРЕПОЗНАО ИНТЕРЕСОВАЊЕ ПРЕМА ЧИТАЊУ – КАКО БИХ И ДЕЦИ ПРОБУДИО ТУ ЖЕЉУ
У друштву је једно време била мода читање. Ко није читао Хесеа, Селимовића, Андрића, Миљковића…, није био за друштво. Сматрао се недостојним нашег круга. У то време, а и годинама касније, бележио сам нешто што би ме инспирисало и покернуло на размишљање или акцију. Данас имам своју библиотеку са око 1.000 књига, махом стручне литературе.
Читање и вођење читалачког дневника преносим и на децу. Читалачки дневници су код мене у одељењу обавезни и посебно цењени. Учим их да читају, и да разумеју оно што су прочитали. Да имају свој критички став о ономе што су прочитали. Критичко мишљење је посебно важно и подстичем га код сваког појединца. Ценим оригиналност и аргументоване одговоре и за то дајем највише оцене – јер су оне, на жалост, некој деци важан, а понекад и једини мотив учења.
КАКО САМ НАУЧИО ДА НЕГУЈЕМ ПРИЈАТЕЉСТВА – КАКО БИХ НАУЧИО ДЕЦУ КОЛИКО ЈЕ ТО ВАЖНО
Сви моји пријатељи из детињства и данас су моји пријатељи. Данас су они професори, археолози, новинари и кроз целу каријеру градили су себе. Са њима ни мени није било тешко да будем бољи. Годинама улажемо једни у друге, чувамо се и поштујемо. Негијемо сарадњу и радимо заједно.
КАКО САМ НАУЧИО ДА ПРЕПОЗНАМ ВРЕДНОСТИ – КАКО БИХ И ДЕЦУ НАУЧИО ДА НЕГУЈУ СВОЈЕ
Као млад сам служио војни рок. Тада је то било обавезно. Тамо сам научио да су улизице најгори људи и клонио сам их се на сваком кораку. То радим и данас. Та врста понизности према старешинама ме је излуђивала. Улизице су горе и од лоше власти. Успут речено, из војске сам изашао последњи у мојој класи. Нисам имао наградно одсуство као они, горепоменути, омражени у мом систему вредности.
Зато децу подстичем и учим да мисле слободно и говоре отворено. Да бране и цене своја права и права других. Да се понашају отмено и достојанствено. Да буду морални и поносни на оно што јесу и што имају, а не тужни или несрећни, због оног што немају. Сетио сам се и једне анегдоте из школе. Каже ми једна колегиница дежурајући у ходнику: Ја вичем на оног ученика а он ништа. Знала сам да је твоје! Ја не коменраишем, а помислим – како моја деца не реагују на вику, већ на културно обраћање.
И на крају, имао сам среће – учио сам од најбољих, па и децу подстичем да се друже са онима, какви би волели да буду. Овом приликом желим да поменем следеће: проф Ивана Ивића, Ану Пешикан, Тању Чолин, Нецу Јовић, Љубинка Златића, Милана Цмиљановића, Крстивоја Шпијуновића, Ивану Стојановић и многе друге и желим да им се захвалим. Тако сам ја учио да бих данас учио друге и увек размишљам да нисам негде погрешио и да ли сам могао боље…
У Пријепољу 20.10.2021.
Драган Кувељић, учитељ
