Home Predstavljamo ПРЕДСТАВЉАМО: ДАНИЦА КОЦЕВСКА, ДОКТОР НАУКА РАЗРЕДНЕ НАСТАВЕ, УЧИТЕЉИЦА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ „МИХАЈЛО...

ПРЕДСТАВЉАМО: ДАНИЦА КОЦЕВСКА, ДОКТОР НАУКА РАЗРЕДНЕ НАСТАВЕ, УЧИТЕЉИЦА У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ „МИХАЈЛО ПУПИН“ У ВЕТЕРНИКУ

1541
0

Размишљам о томе да ли сам бирала своју професију или је она изабрала мене? Колико год да вратим сећања уочим да је учитељски позив увек био у мом окружењу. Трудила сам се да не реагујем на отворене позиве учионице, креде и табле. Није вредело.

Отац Никодије и мајка Вера учитељевали су у мирном селу поред реке Власине. Ту надомак мог родног Власотинца, у загрљају брда, шћућурило се село Доњи Дејан, а његови засеоци расути по околним падинама чинили су ми се као венац кућа из којих се свакодневно сливала река ђака. Школа мала, четвороразредна, учитељски стан, школско двориште – безбедни полигон мог детињства, моје сестра Бојана и Милена и ја, најмлађе учитељско дете, река Власина, љубав и брижност родитеља… били су оквир мог света и темељ свега што јесам и што ћу бити.

Ниједно брдо, ниједан вир у реци нити дрво у околним воћњацима нису ми били непознати. Када свет упознајеш у таквом окружењу и радозналост задовољиш личним искуством и учиш о животу тамо где се он и дешава, онда и остатак живота живиш тако. Сваки успех је пењање на ново брдо иза кога ти видик оде до новог изазова и новог пењања. Понекад доживиш пад, баш као кад се одломи сува грана са дрвета и подсети те да у животу има и лоших момената. Загазиш у реку, не знајући њену снагу нити дубину места које је пред тобом и кренеш. Или ћеш се одупрети матици или ће те матица понети. Мислим да смо мој живот и ја склопили договор, пењала сам се уз добру процену, а матицу сам контролисала и пливала.

Некако су ме животне стазе водиле у места чије име почиње словом В. Рођена сам у Власотинцу поред реке Власине, студирала, удала се и родила два сина Милоша и Филипа у Врању, прво радно место добила у Вртогошу, а сада радим у Ветернику. Случајност или не? Не размишљам о томе.

Знам засигурно да ме је учитељски позив узео под своје и да сам учитељица „од главе до пете и свуда и на сваком месту“. Деца и њихово образовање и васпитање су мој стил живота и мој исказ комуникације са светом. Моји научни и стручни радови, а објављена су двадесет и два у еминентним научним и стручним часописима, посвећени су изналажењу нових стратегија, метода и поступака у раду са децом. Сва моја излагања на научним и стручним скуповима, а било их је седамнаест, имала су за тему области рада у образовању. Посвећено сам радила на инклузивном образовању и била део Мреже инклузивног образовања и као координаторка за Врање руководила вредним тимом који је дао велики допринос процесу дефинисања инклузивног приступа у раду са децом  и младима. Инклузију сам учила од мојих родитеља који су ми били и учитељи и у чијим учионицама се сваком детету приступало са једнаком пажњом и посвећеношћу.

Свој професионални рад у школи обогатила сам разноликим искуством. Знам шта значи бити директор основне школе, тај сам посао учила у школи која има две осмогодишње и четири четвороразредне школе у шест села у околини Врања. Најсрећнија сам била када смо отварали нову школску зграду, слободно могу рећи једну од најмодернијих у окружењу или када смо за сваки школски објекат обезбедили здраву пијаћу воду, као и када би наши ученици/це као родитељи довели своју децу да постану наши ђаци. То је био знак да село живи.

Одговорила сам и новом изазову, те 2004. године постала сам саветник за разредну наставу у министарству просвете. Након реформе образовања и мог ангажовања као водитељке обука, дошло је и ново радно место у Школској управи Лесковац – испостава у Врању. Све док неко није одлучио да сам „непожељна“, редовно сам обилазила часове колегиница и колега у Пчињском округу, реализовала активе са учитељима/цама који наставу изводе на српском, албанском и бугарском језику. Било је то лепо искуство и волела сам тај посао. Али, кад политика нешто науми – ту лека нема. У мом карактеру није полтронство нити додворавање политичким моћницима. Својом памећу и снагом градила сам каријеру, те ми поновни повртак у школу није тешко пао.

Осећај тескобе, немоћи да рашириш крила, али и тежње средине да ти ограниче деловање, били су ми показатељ да је ново пењање на видику… Тако и би. Те 2008. године у 42. години живота, намерим се на нову средину и нове изазове. Ево и дан данас уживам у тој одлуци коју смо као породица донели да свој живот наставимо у Новом Саду. Да, овде су моје снаге нашле замах, моја деца остварују снове, а супруг Јован и ја, уз подршку нових и старих пријатеља и сарадника идемо даље. Замислите, од ове школске године живимо наш сан из младости, радимо у истој школи, учионица једна преко пута друге, а о томе смо маштали још давне 1988. године када смо од школских постали брачни другови.

Рад у школи употпуњавала сам радом у невладином сектору. Покренула сам рад Центра за заштиту деце од насиља ДЕТИЊСТВО 2002. године у Врању са којим сам учествовала у креирању Правилника о поступању у случајевима насиља у сарадњи са организацијом Save the Children. Од 2011. године са успехом водим Тренинг центар КОЦЕВСКИ у Новом Саду који се бави едукацијом просветних радника и реализацијом пројеката. Наше обуке прошло је око 3.000 полазника, имамо преко 50 сарадника, а тренутно реализујемо ЕРАЗМУС+ пројекат „Потребе наставника за целоживотним учењем у контексту образовања за 21. век“ са сарадницима из Северне Македоније и Хрватске. Уз све то, супруг и ја смо покренули програм рада скаут ренџера, који као секције раде у 5 школа у Новом Саду.

Статистика каже да сам одржала 218 обука којима је присуствовало 5.932 учесника/ца и све то за 18 година. Реч је само о акредитованим обукама, оне друге нисам бројала. Зашто је мени ово било важно? Тако сам учила, тако сам ослушкивала и размењивала, тако сам пратила мисли мојих колегиница и колега широм Србије, па и из окружења и склапала мозаик где је и у ком правцу се креће образовање и колико смо одговорни пред тим отвореним дечјим умовима који нам верују и одрастају са нама. Прија ми тај рад.

Учитељствовање на мој начин значи да учионица постаје истраживачко поље, маштаоница и креативна радионица. У њој смо организовали судницу, путовали Србијом од Гуче до Егзита, Бамбија учили како се поштују бића на ливади, повезивали компјутерске игрице са образовним садржајима и још много тога што је касније довело и до тога да су моји часови четири пута награђивани на конкурску Час за углед и били снимани за потребе образовних емисија на РТВ. Учили смо у Музеју Војводине и Природњачком музеју. За ту сврху сам написала Збирке истраживачких задатака Музејске тајне за 3. и 4. разред.

Радила сам позориште сенки као метод у образовању. Представа се звала Деда Мравко Мразић и мом одељењу је, као саставни део пројектних активности, донела ТВ пријемник и велики рефлектор.

Година 2020. донела ми је ново искуство, снимила сам шест часова за РТС Планету из спрског језика, математике и музичке културе у трећем разреду. Још један доказ да учитељица увек учи и да је увек у кораку са захтевима нових технологија.

Настављам каријеру и очекујем да ћу много више времена посветити писању. Објављена су ми 5 уџбеника (српски језик и природа и друштво), урадила сам два приручника за предшколце, а предстоји ми реализација нових идеја.

Одбрана докторске дисертације 2019. године „Рецепција књижевног текста у разредној настави“ представљала је остварење још једног сна. Звање доктора наука методике разредне наставе стекла сам на Педагошком факултету у Врању, тамо где сам 1982. године ушла као ученица, затим стекла звања наставник разредне наставе, васпитач и професор разредне наставе. Управо тамо где је и мој отац био ђак и где сам поставила темеље свему што сам као учитељица постигла.

Креаторка сам методичких концепата за рецепцију књижевног текста који ће као методичко упутство ускоро бити објављени и уз  теоријску поставку учење свуда и на сваком месту, које поткрепљујем истраживањима о учењу у музеју, природном амбијенту и на туристичким дестинацијама, представљаће осврт на другачији приступ учењу.

Сада знам, моја професија и ја од најранијег детињства живимо заједно, градимо се узајмно, растемо и падамо, хрлимо ка изазовима и уживамо у радостима, али пре свега и изнад свега трагамо за подстицајима који ће измамити дечје осмехе и учионицу испунити грајом истраживача, радошћу сазнавалаца и умних истинољубаца.

Када се осврнем видим њих, Биљану, Дејана, Лазара, Луку, Давида, Сању, Драгану, Нину… видим како су у мојој учионици започели сан који сада живе, видим децу која су постала људи, видим искру коју сам зажарила и ватру у коју је распламсала.

Идем даље, чекају ме нове искре и нови зачарани погледи…

 

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here