Anita Pešić je rođena u carskom gradu, Nišu, administrativnom, vojnom i trgovinskom centru različitih država i carstava više od dva milenijuma. Književnici i putopisci su ovaj grad oduvek nazivali „Kapijom“ Istoka i Zapada, zbog njegove bogate istorije i izuzetnog geografskog položaja.
Kako jedna od legendi kaže, Niš je dobio ime po vili Naisi, posestri Ivana Kosančića, koja se, po verovanju, još uvek krije u mutnim rukavcima reke Nišave i tuguje za izgubljenim bratom i nestalim vilinskim carstvom. Niš je od tada poznat kao grad vila, odnosno Vilin grad. Nije slučajno što Anitu krasi kosmopolitski duh i što je često nazivaju „dobra vila“.
UMETNICA OD MALIH NOGU
Anita je od najranijeg detinjstva pokazivala interesovanje za umetnost i talenat za crtanje. Najviše vremena provodila je sa bojicama, crtajući omiljene likove iz knjiga i crtanih filmova, a već sa četiri godine crtala je modele (isključivo hemijskom olovkom) i dizajnirala im odeću do najsitnijih detalja, uz budnu pažnju tetke, Tanje.
Kao ljubiteljka lutaka na predškolskom uzrastu, došla je na ideju da sašije prve kostime nalik onima na svojim crtežima, za svoje omiljene lutke – Barbike. U tome su joj pomagale mama i nana, ali je ubrzo počela sama krojiti i kreirati odevne komade za lutke, kao i delove nameštaja za Barbikinu kuću.
To se dopalo njenim drugaricama, te su rado dolazile kod Anite na igranje sa lutkama. Dugo godina potom, mlađe generacije devojčica iz komšiluka, dolazile su kod Anite, da se igraju sa njom i njenim lutkama. Kod Anite se spontano razvijala ljubav prema maloj deci i potreba da sa njima provodi vreme. Stalno se trudila da obogati igru maštom i u tome je uživala – kako tada, tako i danas. Zato nas ne iznenađuje činjenica da je za životni poziv odabrala posao vaspitačice, iako je prvobitno studirala dizajn.
Kao dete u čijoj se porodici tri generacije mogu pohvaliti umetničkim talentom, roditeljima je ulivala nadu da će se njeni stvaralački potencijali iz dana u dan sve više nadograđivati. To je potvrdio njen polazak u prvi razred, kada je Anita odlučila da u pauzi između domaćih zadataka, piše pesme. Kako je već uveliko pisala ćirilicu i latinicu, pesme je sama pažljivo zapisivala u svoj mirišljavi spomenar, a one su se množile iz dana u dan. Pisala je o članovima uže i šire porodice, o učiteljici, godišnjim dobima… Podrška roditelja i voljene učiteljice Zorice, dodatno je ojačala njenu ljubav prema čitanju i pisanju koja traje i dan-danas.
Osim prema likovnoj umetnosti i književnosti, Anita je od malih nogu gajila ljubav prema muzici i sportu. Kao đak, svirala je klavijature u školskom orkestru, a na Visokoj školi za vaspitače je naučila da svira gitaru. Takođe, pevala je u horu dugo godina, kako u osnovnoj školi, tako i kasnije, kao student.
Kroz odrastanje se isprobala u brojnim sportovima, a najduže se zadržala na karateu, košarci, atletici i plesu. Poslednjih godina se bavi planinarenjem i rekreativnim trčanjem. Zanimljivo je spomenuti da je 2012. i 2014. godine Anita učestvovala u najdužoj štafetnoj trci na svetu „PEACE RUN“ koja je oba puta trajala pet dana na teritoriji Srbije, dok je ukupna dužina trase iznosila 60.000 kilometara, prolazeći kroz čak 50 zemalja sveta.
STASAVANJE PESNIKA
Prvi gimnazijski dani i upoznavanje sa čarima prve ljubavi, nadahnuli su Anitu na pisanje ljubavne poezije. Do sada je napisala sijaset ljubavnih pesama od kojih su neke nagrađene na književnim konkursima, u zemlji i u regionu.
Njene ljubavne pesme, kao i one namenjene deci, nalaze se u velikom broju međunarodnih zbornika poezije.
Ubrzo nakon što je upisala Visoku školu za vaspitače i počela provoditi dane na praksi, u vrtiću, Anita je opet počela pisati za decu. Njene pesme, u okviru maštovitih priprema za rad sa decom, odmah su privukle pažnju određenih profesora. Profesor dr Miroljub Joković, koji je u to vreme predavao kulturu govora, ohrabrivao je Anitu da sakupi sve svoje pesme i od njih načini zbirku. Kao tadašnji urednik izdavačke kuće „Raška škola“ u Beogradu, pomogao joj je da to i ostvari, po završetku studija. Dodatnu pomoć u vidu pisane recenzije za knjigu, pružio joj je profesor književnosti za decu, dr Milutin Đuričković.
Nekoliko godina kasnije, profesorica dr Danica Stolić, napisala je recenziju za Anitinu zbirku pesama „Let u svet“. Taj velikodušni gest je Aniti puno značio jer joj je profesorica Danica izuzetno draga. Ovi divni ljudi, motivisali su Anitu da nastavi sa pisanjem i umetničkim stvaralaštvom za decu. Zahvaljujući njima i njihovoj predusretljivosti tada, Anita danas ostvaruje uspešnu saradnju sa prijateljima pesnicima širom zemlje, dajući svoj doprinos kao urednik, recenzent i ilustrator.
Od završetka školovanja, do danas, Anita je objavila tri zbirke pesama za decu različitih uzrasta: „Boje duše moje“ (2015), „Bašte iz mašte“ (2017), „Let u svet“ (2018), i jedan dramski tekst pod nazivom „Sunčica i sedam čarobnica“. On je proglašen za najbolji originalni dramski tekst, na 3. Međunarodnom festivalu dečijeg dramskog stvaralaštva „Moravski cvetić“, u Trsteniku 2020. Osim ljubavne i poezije za decu, poslednjih godina Anita piše i rodoljubive pesme. Naročito je ponosna na pesmu „Patriotsko srce“ koja govori o bombardovanju Srbije 1999. sa kojom je osvojila prvu nagradu na konkursu u Kruševcu.
Za dve, od četiri Anitine knjige, ilustracije su crtala deca, na obostrano zadovoljstvo. Ona planira da i ubuduće nastavi saradnju sa najmlađima koji vole da crtaju i čitaju.
Vredi napomenuti da su neke od Anitinih pesama prevedene na engleski, bugarski, makedonski i romski jezik. Anita je dobitnica brojnih pohvala i priznanja za dosadašnje književno stvaralaštvo, a najveću sentimentalnu vrednost nosi nagrada za najbolju pesmu za decu, uz koju je 2020. godine dobila diplomu „Dobrica Erić“.
Član je Udruženja umetnika u Nišu i više književnih klubova. Kao dečji pisac, učestvovala je na umetničkim kolonijama i festivalima za decu, gde neretko vodi kreativne radionice za najmllađe.
VRTIĆ – DRUGA KUĆA
Za Anitu, vrtić predstavlja njen drugi dom, iliti mesto gde stanuju ljubav, radost i večna inspiracija. Njeno najomiljenije društvo uvek su bila i ostaće deca. Sa njima se oseća vonjeno, ispunjeno i nadahnuto, kao i oni sa njom.
VRTIĆ
Deca su poput mirisnog cveća,
život sa njima, čista je sreća.
Deca su ljubav i radost sveta –
bašta što uvek iznova cveta.
Za decu znam ja čarobno mesto,
tamo se igra i peva često.
Decu tu stiču drugove nove,
to sjajno mesto VRTIĆ se zove!
U vrtiću se jede i spava,
da deca budu jaka i zdrava.
Tamo se dete uči da mašta,
da voli, i da drugima prašta.
Svakoga dana saznanja nova,
uče se boje, brojevi, slova…
Deca tu rado igračke dele,
sa vaspitačicom svi se vesele!
Vrtić je mesto što u životu,
pamtiš dok ne napuniš stotu.
Tamo je sve što deca vole –
najlepši to je put do škole!
ANITA PEŠIĆ
Ono što Aniti pričinjava najveće zadovoljstvo u druženju i radu sa decom, jeste mogućnost da se najozbiljnijim životnim temama, pristupi kroz igru i maštanje. Deca najviše i najbolje uče kada nisu svesna da ih nečemu učimo, zato je igra najbolji način, a mašta je uvek najbolje sredstvo. Anita je obožavateljka dečijih maskenbala i rado se pridružuje deci sa svojim originalnim kostimima.
Tokom protekih godina rada u vrtiću, Anita je sa decom realizovala brojne autorske predstave, adaptacije poznatih bajki, ali i stručne projekate vezane za različite grane umetnosti. Svoje projekte je prezentovala na međunarodnim naučno-stručnim konferencijama, od kojih je najznačajnija „BAPTA“. Krajem 2019. godine, Anita je postala punopravni član „Asocijacije najboljih nastavnika bivše Jugoslavije – ANN EX YU“, na čijoj konferenciji u Beogradu je pohvaljena za entuzijazam, rezilijentnost i inventivnost.
Vrtić nije jedino mesto gde se Anita sastaje i radi sa decom. Sa njima se viđa i mimo radnog vremena, kada ih samoinicijativo vodi u posete muzejima, galerijama, pozorištima, a organizuje i izlete (takmičarske igre) za decu i njihove roditelje. Iako je i sama prilično zauzeta mama – sada već velikog dečaka, ona je neumorna (druga) majka svoj deci koju čuva u vrtiću. Svaku moguću priliku i slobodno vreme Anita bira da provede sa najsrećnijim delom čovečanstva – decom. Dečja naklonost, čistota i bezuslovna ljubav za nju su neprocenjive, zato su vrata Anitinog stana uvek otvorena za njih.
LUTKOLJUBICINA MISIJA
Kao vaspitačica koja obožava svoj posao, Anita se stalno trudi da osmisli nove načine za učenje i igru, koji će biti dinamični i zanimljivi deci. Oni koji koriste lutku u vaspitno-obrazovnom radu, znaju koliko je ona privlačna i zabavna deci svih uzrasta. Zato je lutka Anitino omiljeno radno-igrovno sredstvo. Nakon što je završila specijalističke studije za dramsko vaspitanje i pronašla sebe u radu sa lutkama, dalo se očekivati da će i u toj oblasti uneti neke novine.
Ono što se Aniti najviše dopada kod lutke jeste to što sa njom za trenutak možete zaokupiti pažnju dece i animirati ih; možete izvesti najraznovrsnije dramatizacije; možete rešiti problem situaciju unutar grupe; možete ispričati priču tako da deci zauvek ostane u sećanju, a možete ispričati priču i bez pričanja. Neograničene su mogućnosti koje vam pruža rad sa lutkom.
Anitini prijatelji nisu ostali imuni na njenu opčinjenost lutkarstvom, šta više, podstakla je i kod njih interesovanje za lutke. Trenutak koji će Anita zauvek pamtiti jeste onaj kada je njen dragi prijatelj (pisac, glumac i reditelj), Šika Milošević, bio inspirisan njenom pričom o lutkama i udelio joj nadimak koji joj je odmah prirastao srcu. Od tog dana, Anita se deci predstavlja kao „LUTKOLJUBICA“.
Sve češća upotreba lutaka u vrtiću, sa decom, dodatno je ojačala Anitinu ljubav prema lutkarstvu i podstakla je da pomera svoje granice – što inače voli da radi. Najpre je pravila ginjole i lutke na štapu koje su deca animirala u lutkarskim predstavama, a zatim je počela izrađivati lutke po narudžbini, za koleginice i decu iz vrtića.
KONKURSI ZA DECU
Kada je marta 2020. proglašena pandemija korona virusa, kako u svetu, tako i kod nas, Anita je došla na ideju da putem svoje stranice na Fejsbuku organizuje likovni konkurs za decu i time ulepša dane – sebi i njima. Cilj joj je bio da inspiriše što veći broj dece, ne bi li zajedno bojili sumorne dane, lepim i veselim bojama. U tome je i uspela. Na konkurs „Srce jedinstva“ prijavilo se skoro stotinu dece školskog i predškolskog uzrasta, a mnogi od njih nagrađeni su Anitinim lutkama i knjigama.
Ubrzo je raspisan i drugi konkurs, na temu „Lutka sjajna mog dizajna“. Anitina ideja bila je da najoriginalniji učesnik dobije lutku po ugledu na njen/njegov crtež. Nije iznenađujuće što se na ovaj konkurs prijavilo preko dve stotine mališana, iz celog regiona. To je Aniti ugrejalo srce i pokazalo joj da je ono što radi, prava stvar. Ovoga puta, uz pomoć svojih prijatelja, Anita je uspela da obezbedi čak 52 nagrade, među kojima su bile majice sa odštampanim dečjim crtežima, knjige i naravno – lutke koje je pravila po dečjem dizajnu (crtežu).
Sledeći konkurs nosio je naziv „Deca vole svoje idole“. Deca su imala zadatak da nacrtaju dragu osobu iz svog okruženja na koju žele da se ugledaju. Crtali su svoje mame, bake, učiteljice, kao i tate, bate, deke… Anita je želela da podstakne kod dece ispoljavanje najlepših emocija prema najbližima i time pojača osećaj bliskosti i topline unutar porodica. To nam je u tim danima bilo najpotrebnije.
Neizmerna ushićenost i entuzijazam dece, kao i radost roditelja, bili su Aniti najlepša nagrada za uloženo vreme i trud. U želji da svoje konkurse učini pristupačnim i deci koja pišu, počela je organizovati i literarne konkurse, a neki su bili kombinovani. Sada su njeni konkursi uveliko popularni širom zemlje i Balkana, a među dosadašnjim učesnicima našla su se i deca iz Grčke, Slovenije, Nemačke… Anita sama finansira nagrade za najbolje stvaraoce, a deca se najviše raduju lutkama i medaljama.
Kako su konkursi odmicali, tako se broj interesenata za Anitine lutke uvećavao. Sve više ljudi je želelo lutku po dečijem dizajnu. Zaista, koji roditelj ne bi voleo lutku koju je dizajniralo njegovo dete?
Cela priča je dobila novi smisao kada je stigla prva narudžbina za izradu lutke po fotografiji. Anita je u tome videla ogroman izazov i motivaciju. Uz obilje entuzijazma koji gaji, prve lutke po fotografijama dece i odraslih bile su gotove, a kupci prezadovoljni. Najveće oduševljenje izazvala je lutka Anitine omiljene pesnikinje, Desanke Maksimović, koju je napravila za Narodnu biblioteku u Vlasotincu.
Osim raznovrsnih narudžbina, počeli su pristizati i pozivi za lutkarske radionice sa decom, ali i sa vaspitačima i učiteljima. Do sada je održala brojne radionice na kojima je učila koleginice iz vrtića i škola širom Srbije, kako da naprave ginjol lutke. Ginjol lutke su najprimenljivije u vaspitno-obrazovnom radu i deca ih obožavaju. Ove radionice Anita vidi kao poseban način za deljenje znanja, ali i širenje ljubavi prema lutkarstvu – što i jeste njena misija.
LJUBAV PREMA PUTOVANJIMA, PRIRODI I ŽIVOTINJAMA
Anita je oduvek imala strast prema putovanjima i otkrivanju novih kultura i običaja. Još kao tinejdžerka se zaljubila u Himalajske vrhove, Indiju i sve njene kontraste. Tada je počela praksirati meditaciju, koja je i dan-danas deo njene svakodnevne rutine. Smatra da su dobiti ove istočnjačke duhovne prakse nemerljive.
Anita je radoznali posmatrač neba i sveta koji ne razlikuje ljude po boji, veri i nacionalnosti. Ona je večito dete koje sa osmehom posmatra ptice i avione u letu. Iz te ljubavi prema nebu, u jednom se periodu isprobala u ulozi stjuardese. Ovo letačko iskustvo probudilo je u njoj želju da završi obuku za pilota lakih aviona, što uskoro planira da ostvari.
Planinarenje i istraživanje novih predela za Anitu predstavlja poseban vid uživanja i relaksacije – što svima preporučuje. Naročito danas, kada je okolina prekomerno zagađena, potrebno je vratiti se prirodi i miru koji ona pruža.
O tome, koliko Anita ceni i voli prirodu i životinje, najbolje govore njene pesme. U knjizi „Bašte iz mašte“ postoji čitav ciklus pesama o lekovitom bilju, gde deca mogu naučiti da prepoznaju određene lekovite biljke koje se lako mogu naći u parkićima ili obližnjim šumama – i još važnije, naučiće zašto su one važne i kako ih možemo koristiti u službi zdravlja. Priroda je naša najzdravija apoteka i to ne bismo smeli da zaboravimo, ni mi, ni naša deca.
SLOBODNO VREME…
U slobodno vreme, Anita se bavi fotografijom i slikarstvom. Do sada je izlagala na nekoliko izložbi, mada najčešće slika sebi za merak. Svoje slike i knjige rado poklanja prijateljima i ljubiteljima umetnosti koje sreće na svom šarolikom životnom putu. Ranije je pisala blogove i songove za pozorišne predstave, a danas piše novinske članke i komponuje muziku za najmlađe.
Takođe, Anita drži časove engleskog jezika, deci iz Kine i Pakistana. Ovaj vid druženja i onlajn upoznavanja sa decom iz dalekih zemalja, dodatno osnažuje njen entuzijazam, pre svega zato što su njeni učenici iz Pakistana, deca iz siromašnih porodica. Anitini časovi su donacija njihovoj školi koja čini sve što može da njeni đaci izrastaju u dobre i obrazovane ljude.
DECA – IZVOR SREĆE
Anita je neko ko ima puno snova i ideja, ali samo dva cilja u životu. Prvi je da bude najbolja majka svom sinu, a drugi da svojim radom inspiriše svu ostalu decu. Evo kako je Anitu nacrtao njen sin, Ognjen, kada je bio predškolac.
Kako doživljava poziv vaspitača i koliko u tome uživa, najlepše opisuje Anitina pesma „Vaspitačica“. Svako ko radi ovaj posao srcem, prepoznaće se u njoj.
VASPITAČICA
Vaspitačica je žena –
među decom omiljena.
Sa njima je svakog dana
vesela i nasmejana.
Ona glumi, peva, piše,
stalno decu inspiriše.
Od njih ona stvara ljude,
koji se vole, koji se trude.
Deci daje puno znanja
i dubokih osećanja.
Svi trenuci sa njom vrede
i nikada ne izblede.
Razdragana je i mila,
ima moć da stvori krila.
Nestvarna je kao bajka
i voljena kao majka.
ANITA PEŠIĆ
„Vi ste deco moja sreća
što je svakim danom veća.
Ljubavlju se hranite,
jedni druge branite.“
ANITA PEŠIĆ
