Aleksandra je rođena u Beogradu 1967. godine, odrasla je u strogom centru, na Dorćolu, gde je završila osnovnu školu i paralelno nižu muzičku školu. Kada je došlo vreme da se bira srednja škola, izabrana je Muzička gimnazija “Stanković”, a nakon nje i Fakultet muzičke umetnosti.
Aleksandra je nastavnik je muzičke kulture – pedagoški savetnik u osnovnoj školi „Vasa Pelagić“ u Beogradu, već 33 godine.
Dirigent je velikog i malog hora svoje škole, sa kojima je nastupala u zemlji i inostranstvu.
Osnivač je i predsednik Udruženja nastavnika muzičke kulture Srbije i u tom svojstvu organizuje koncerte školskih horova, poput koncerta „Vratimo deci dečju pesmu“.
Koautor je projekta “800 dece za 800 godina“ koje je imao za cilj da, povodom obeležavanja osam vekova autokefalnosti SPC, okupi 800 dece iz 20 gradova Srbije koji su zajedno činili jedinstven hor.
Takođe važan projekat je „Beograd peva“ u kome učestvuju mali horovi iz šest beogradskih osnovnih škola sa šest opština, kada je na završnom koncertu pevalo 300 dece zajedno, a ovaj projekat je planiran da se proširi na sve osnovne škole u Srbiji.
Koautor je i velikog projekta „Deca – Srbiji“ u kome je okupila 150 dece srpskog porekla iz regiona i dijaspore. Na listi je spoljnjih saradnika ZUOV-a I ZVKOV-a. Recenzent je nekoliko udžbenika Muzičke kulture.
Autor je tekstova o važnosti bavljenja muzikom u školama u domaćim i svetskim obrazovnim časopisima, voditelj je seminara u zemlji i inostranstvu, i predavač na nekoliko konferencija posvećenih unapređivanju obrazovanja.
Aleksandra je nosilac titule “Najbolji nastavnik bivše Jugoslavije”, dobitnik je nagrade “Global Teacher Award” i “Nagrade grada Beograda”.
Trenutno je u toku divan projekat koji će uskoro da se završi, „Balkan peva“, o pojedinostima će se pisati i pričati polovinom maja, kada ugleda svetlost dana.
Početak pandemije je vezuje za rad u “Balkanskoj nastavničkoj mreži” i “EduBalkanu”, na koje je jako ponosna, kao i na osnivača Željanu Radojičić Lukić. Boravak i bavljenje radom u ovoj mreži joj je dao poznanstva iz celog sveta, saradnju sa ogromnim brojem kolega i koleginica, te sebe smatra bogatom ženom.
TRI ISKUŠENJA
“Tri istinite anegdote/iskušenja su obeležile period do punoletstva, a svaka od njih je mogla da promeni moj životni put, koji se tri puta vraćao muzici.
Prva anegdota se odnosi na prijemni ispit za muzičku školu, na kome nisam prošla, pa sam plačući došla kući. Moj otac, videvši koliko mi je stalo da sviram, otišao je u muzičku školu, zamolio ih da me prime samo na jednu godinu, pa ako ne pokažem rad, padnem na ispitima na kraju prve godine. Položila sam sve ispite sa najvećom ocenom.
Druga anegdota je vezana za četvrtu godinu niže škole, gde je profesorka harmonike na samom početku školske godine rekla da želi da “očisti” klasu i da će da nas nekoliko na kraju godine obori. Došao je kraj godine, mi smo vredno spremali ispit, ali se njena zamisao ostvarila. Nas četvoro smo pali na ispitu iz glavnog instrumenta i svakome bi palo na pamet da se pozdrave sa tom školom. Svima, ali ne i meni. Roditelji pišu pismo direktoru škole, traže promenu profesora, a ja upisujem četvrtu godinu niže muzičke ponovo.
Treće iskušenje je bilo baš ozbiljno. Kraj srednje škole, koja je prošla kao san, sa visokim prosecima na kraju svake od četiri godine. Spremamo se za prijemni ispit na beogradskoj akademiji, klasa pedagoško-teoretska mala, svega nas 11.
Moja generacija polaže maturski ispit, na koji ja saznajem da ne mogu da izađem. Saznajem na samom maturskom. Ne mogu da polažem maturski ispit jer sam neocenjena iz fizičkog vaspitanja jer nisam pohađala dovoljno časova. Ne samo ja, svi maturanti, ali, avaj, samo sam ja neocenjena. Zakazuje mi se razredni ispit iz fizičkog vaspitanja baš na dan kada je rok za predaju dokumenata na akademiji. Polažem razredni ispit, nakon par dana i maturski i želim da dignem ruke od muzike, osećam se kao Kalimero.
Upisujem Fakultet političkih nauka u junskom roku. Ceo letnji raspust sam imala vremena da se glava “ohladi” i da počnem da se raspitujem u kom gradu Jugoslavije je ostalo mesta u septembarskom roku na FMU. Saznajem da Titograd (današnja Podgorica) ima sedam mesta i krećem u akciju. Upisujem akademiju, putujem na predavanja zajedno sa svojim kolegama iz Beograda i drugih delova Jugoslavije jer su umetničke akademije bile stecište studenata iz čitave zemlje. U hodnicima je mogao da se čuje dubrovački, zenički, beogradski, novljanski i svi ostali dijalekti. Polaskom na fakultet, dobijam i prvi posao.
Nas nastavnika muzike tada nije bilo na Birou za zapošljavanje, pa su direktori škola pribegavali taktici da uzimaju studente koje su negovali i onog trenutka kada diplomiraju, primali na neodređeno vreme. Počela sam svoj radni vek sa nepunih 20 godina u osnovnoj školi “Vasa Pelagić”, u kojoj sam i danas, nakon 33 godine.
Udajem se i za 4, 5 godinа rađam svoje troje dece, Kristinu, Aleksandra i Dušana. Kada su stasali, okrećem se malo više karijeri i vannastavnim aktivnostima.
Volim posao koji radim, stremim da to preslikam na svoju i školsku decu jer smo mi modeli čije ponašanje, trud i rad mlađi naraštaji prihvataju kao svoje.
OPASAN REDAR U RAZREDU
Uspomene mi naviru na taj miran, bezbrižan period života, ušuškan od strane roditelja i čitavog sistema.
Pamtim rođendane drugara iz odeljenja po stanovima gde smo se većina nas okupljala bez nekih razdvajanja po statusu i novčaniku.
Detinjstvo mladog muzičara je malo drugačije od ostalih i čućete svakog kada odraste da kaže kako je propuštao igranja sa svojim vršnjacima zbog vežbanja instrumenta ili apstraktnog solfeđa. Ništa se ni moje detinjstvo nije razlikovalo osim možda malo bolje organizacije vremena, pa sam na rasrsnici ispred zgrade preskakala konopac ili igrala između dve vatre sa drugarima.
Sećam se da su moje drugarice čitale ljubavne romane, a ja sam se oduševljavala indijancima i kaubojima, pa je moja omiljena knjiga bila Vinetu, Karla Maja. Prva ljubav mi je bio drugar koji je došao u naše odeljenje u trećem razredu. Prvo me je jako nervirao jer je stigao u naš razred sa zakašnjenjem i odmah hteo da se dokaže – ćuškao se sa drugim dečacima, kako shvatam, borio se za teritoriju. Morala sam jednom da ga nalupam jer nije poštovao red u odeljenju. Bio je veliki odmor, nije hteo da izađe u dvorište, a ja sam bila redar, tako da je “veliki snagator” doživeo da ga jedna devojčica premlati.
DETE UVEK TREBA SASLUŠATI
Mnogi me pitaju da uporedim nekadašnje vaspitanje i današnje, a odgovor je jako kompleksan i zavisi od ličnog viđenja pojedinca. Volim da kažem da se sva deca rađaju jednaka ispod ovog plavog neba, neiskvarena i nevina, a da ih mi odrasli modelujemo u ovakve ili onakve. Isto važi i za život, koji smatram jednostavnim, samo ga neki komplikuju iz raznih razloga.
Često govorim roditeljima i mladim kolegama, da kada im se dete obrati, tog trenutka sve ostave i saslušaju ga. Detetu je to jako bitno, a ako ga zanemarimo možda nam se više nikad neće obratiti. Ovo se posebno odnosi na roditelje koji dolaze kod nas nastavnika za savet u vezi nedostatka komunikacije sa svojim detetom.
Poštujte malo biće kao da je odrastao čovek i tako se ophodite prema njemu. Umeće stostruko da vam se zadovoljstvo vrati.
SA SINOM U “SLAGALICI”
Po prirodi sam veoma radoznala, širok mi je dijapazon interesovanja, pa je nekako sled bio da se oprobam u nekom kvizu, ali trema je činila da se godinama ne prijavim. Interesantna je stvar što se moje srednje dete, moj Aleksandar, kada je napunio 18 godina želeo da oproba u kvizu “Slagalica”. Međutim, nije hteo da se prijavi dok se ja ne prijavim. Pitala sam ga, šta će biti ako se obrukam, ako ne budem znala neko muzičko pitanje, kako ću da se vratim u školu? Roditeljska ljubav je prevagnula i zbog svog deteta sam se prijavila. Iznenađenje je stiglo nakon mesec dana kada su me zvali da snimam kviz, a njega ne. Pristala sam, pod uslovom da on učestvuje u sledećem ciklusu.
Tako je počela moja kvizaška karijera. Sebe ne smatram kvizomanom iako oni sebe tako zovu. Za mene je to više zabava, drugačije proveden dan, nova poznanstva jer, užasavam se od toga da mi svaki dan bude isti.
Putovanja su isto nešto što me ispunjava, imam svoje žensko društvo, nas petnaestak koje često idemo na izlete, a to druženje, smeh i novi predeli su ventil u ovim smutnim vremenima.
