Један богаташ у Сарајеву изгуби зашивену кесу новаца, па пусти телала да виче кроз град, обећавши сто гроша ономе ко кесу донесе. Пошто телал вичући прође по сокацима, мало после наиђе један сељак носећи кесу:
„Ево, трговче, ваљда су ово твоји новци које си изгубио.”
Пун радости, богаташ спопадне кесу, па је отвори и стаде бројати, али му се одмах радост окрене на жалост кад се сети да ваља сељаку дати сто гроша јер је кесу нашао, па стане мислити како би то избегао. Пошто изброји новац, рече сељаку:
„Ти си, дакле, побратиме, извадио твојих сто гроша јер је у кеси било осам стотина, а сад нема више од седам стотина. Добро си учинио, хвала ти!”
Сиромашан сељак се запрепасти кад то чу, па му више би жао што га богаташ убеђује, него за обећаних сто гроша. Зато се стане клети да он новац није ни дотакао, него да је донео онако како је и нашао. Богаташ, пак, остане тврдо при своме. И тако се мало-помало посвађају и дођу кадији на суд. Пошто се обојица закуну: богаташ да је у кеси било осам стотина гроша, а сад има само седам стотина; а сељак да он новац није ни дотакао, него је донео онако како је • 18 •
нашао, онда мудри кадија, разабравши шта је и како је, пресуди овако:
„Обојица имате право: ти си, трговче, изгубио осам стотина гроша, а ти си, Еро, нашао само седам стотина. Тако то нису новци овог трговца, него некаквог другог човека. Ти, дакле, Еро, носи те новце кући, па их остави док се не јави онај ко је изгубио само седам стотина гроша. А ти, трговче, чекај док ти се не јави онај ко је нашао осам стотина гроша!”