U jednoga kralja bila dva sina, jedan beše lukav i nepravedan, a drugi dobar i pravedan. Pošto im otac umre, reče nepravedni pravednome: „Hajde od mene, nećemo više zajedno živeti, i evo ti trista cekina i jedan konj, to je deo od svega što nam je od oca ostalo, više ti nema ništa.“ On uzme trista cekina i konja, pa pođe govoreći: „Hvala Bogu! koliko me dopade od celoga kraljevstva!“
Posle nekoliko vremena sretoše se ova dva brata u putu jašući oba na konjma.
Pravedni nazva nepravednome: „Pomozi ti Bog, brate!“
A onaj mu odgovori: „Jaoh ti Bog dao! Što vazda Boga spominješ? Sad je bolja krivda nego li pravda.“
Tada mu reče dobri: „Hajde da se opkladimo da nije bolja krivda od pravde.“
I tako se opkladiše u stotinu zlatnih cekina, i rekoše koga najpre sretu da im o tome sudi. Idući malo napred sretoše na konju đavola, koji se beše pretvorio u kaluđera, pa ga zapitaše da im kaže da li je bolja pravda ali krivda.
Đavo reče: „Krivda“, i tako dobri izgubi stotinu cekina.
Ali se opet opklade u drugu stotinu, pak i u treću, i po osudi đavola koji se različno pretvarao i pred njih izlazio, izgubi dobri sve tri stotine cekina, pak po tom i konja.
Onda reče: „Hvala Bogu! Već nemam cekina, ali imam svoje oči, opkladiću se još jednom i u njih.“ Tako se opkladi u svoje oči da je bolja pravda nego li krivda. Tada njegov brat i ne tražeći drugoga suda izvadi nož pak mu izvadi oba oka i reče mu: „Sad neka ti pomože pravda kad si bez oči.“
On žalostan zahvali Boga, i reče: „Ja nemam oči za pravdu Boga, nego te molim, brate moj, da mi daš vode u kakav sud da kvasim usta i da umivam rane, i da me izvedeš i ostaviš pod jelom više izvora.“
Brat ga posluša i dade mu u sudu vode, i izvede ga i ostavi pod jelom više vrela. Onđe on jadan stojeći ču u neko doba noći gde dođoše vile na izvor, i kupajući se poče jedna drugima govoriti: „Znate li, druge, da se razbolela u kralja devojka; kralj je sazvao sve lekare, ali je niko ne može izličiti. Ali da zna pak da sad uzme ove vode iza nas i da je njome okupa, u dan i noć ostala bi zdrava, a tako i da je ko gluv, slep, hrom, iscelio bi se od ove vode.“
U tom zapevaše petlovi, i vile pođoše. Onda nevoljnik ispod jele dođe na nogama i rukama do vode, pak najpre umije oči i odmah progleda; po tom zahvati u sud vode i pođe hitro u onoga kralja što mu beše kćer bolesna, i reče: „Došao sam da izlečim kraljevu kćer, ako me pusti, u dan i noć biće zdrava.“ Kad kralj razume, pusti ga ka devojci, a on naredi te je okupaju onom vodom. Kad prođe dan i noć, devojka ostade čista i zdrava. Kralj se veoma obraduje, i dade mu pola kraljevstva i kćer za ženu, i tako on postane kraljev zet i prvi do kralja.
To se odmah razglasi po svemu onome kraljevstvu, te dođe u uši i bratu njegovom, koji govoraše da je bolja krivda nego pravda. On pomisli da je onaj našao pod jelom sreću, pa pođe i sam da je traži: najpre uze u sud vode, i ode pod jelu, pa izvadi nožem svoje oči. Kad bi u neko doba noći, dođoše vile da se kupaju, i stadoše govoriti kako se izleči kraljeva kćer, „valja da nas je“ rekoše, „neko slušao kad smo govorile da bi se ovom vodom iza nas izličila. Može biti da nas i sad ko sluša, pođimo videti.“
Kad one pođoše i pod jelu dođoše, nađoše onoga koji beše došao tražiti sreću i govoraše da je bolja krivda od pravde, te ga ščepaše za četvrti pa ga rastrgoše. I tako mu prokletniku pomože krivda.
