Jednog letnjeg dana, posle kiše, izađe vilin konjic na obalu reke da se prošeta. Za ovu priliku ogrnuo se ogrtačem koji mu je pauk izatkao od najfinije paučine.
„Nebeska duga se završava u skutovima mog ogrtača“, reče vilin konjic ogledajući se u reci s vrha jednog kamena. „Kad me žaba vidi u novom ogrtaču“, nastavi malo kasnije, „ispričaće to muvama i vrapcima, a oni će to preneti osama i komarcima. Svi će govoriti o mom pristalom otmenom izgledu.“
Doletevši do vodenog lјilјana, vilin konjic se pope na njegov vrh. Tu stade na jednu nogu i namesti se tako da ga žaba što bolјe vidi. I baš kada je raširio ogrtač da u njega uhvati što više sunčevog sjaja, iz reke iskoči štuka i zgrabi kicoša za skut. „Gledajući kako štuka odvlači vilinog konjica na dno reke, ptica vodomar, koja je na obali učila svoju decu kako da love ribu, reče: „Videli ste šta se dogodilo vilinom konjicu. Ovako prolaze oni koji imaju više sjaja u odeći nego u glavi“.
Naravoučenije: Onaj ko više misli na to kako izgleda nego na ono šta radi, napravi grešku kad se tome najmanje nada.
