Jednom su pitali monaha – pustinjaka:
– Kako ti nije dosadno da stalno budeš sam?
A on im odgovori:
– Imam puno posla, treba istrenirati dva sokola i dva orla, umiriti dva zeca, obučiti zmiju, motivisati magarca i ukrotiti lava.
– Ali mi ne vidimo životinje pored tebe. Gde su one?
Monah odgovori:
– Mi nosimo ove životinje u sebi.
Dva sokola se bacaju na sve što vide, i na dobro i na loše, i na korisno i na štetno. Moram ih naučiti da razlikuju dobro i loše. To su moje oči.
Dva orla kandžama kidaju i uništavaju sve čega se dotaknu. Moram ih naučiti da služe i pomažu, a ne da prave štetu. To su moje ruke.
Zečevi stalno skaču napred – natrag, krijući se od straha. Moram ih umiriti i naučiti da se nose sa teškim situacijama, a ne da beže od problema. To su moje noge.
Najteže je trenirati zmiju. Iako je zatvorena u tesan kavez, uvek je spremna da napadne svakoga u blizini. Moram je disciplinovati. To je moj jezik.
Magarac, kao što znate, veoma je tvrdoglav, uvek je umoran i ne želi da radi svoj posao, moram ga motivisati. To je moje telo.
Konačno, moram ukrotiti lava, koji želi da bude kralj i vlada nad svima. Gord je, sujetan i misli da celi svet treba da se okreće oko njega. To je moj ego.
Kao što vidite, imam puno posla!
